Ескандари: Сећам се Лепе Брене, Црвене звезде, Партизана...

„Сећам се фудбалских тимова Партизана и Црвене звезде, Лепе Брене, Светског првенства у фудбалу и свих псовки. Ниједан језик нема таквих псовки као што су ваше. Први пољубац сам доживео овде и свој први плес“, почиње 37-годишњи Ескандари своју причу о Југославији и Београду где је провео део свог детињства након што је са седам година са породицом емигрирао из Ирана.

Центар Београда, који после више од 20 година ових дана обилази, не препознаје, језик је заборавио (током боравка у Југославији учио је енглески, румунски и како каже југословенски), али у сећању му је остала једна сцена из ресторана када је човек добио дете, а његови пријатељи су му пришли и почели да му цепају одећу.

„Прво сма мислио да је нека туча у питању, али сам онда видео да су сви весели и насмејани“, испричао је Ескандари Танјугу, а када смо му после више од две деценије објаснили тај српски обичај, рекао је да ће то запамтити и можда и применити, одушевљен изражавањем емоција и мимиком коју Срби имају за разлику од хладног и безизражајног лица Финаца.

Почетком деведесетих Ескандари је поново емигрирао из Југославије у Финску.

„Када сам отишао из Југославије био сам збуњен, родитељи су покушали да ми објасне да није до нас и да одлазимо због рата. Две године касније сам видео избеглице из Југославије у Финској и био сам у шоку. Покушао сам да схватим шта се десило. Почео сам да кривим фудбалски тим и мислио сам да су победили, то не би било тако“, сећа се Ескандари.

Амир каже да те 1986/1987. када је он напустио родни Иран није било хуманитарне кризе, а да је ово што се данас дешава већа криза него током Другог светског рата.

„Трагично је, људи немају избора, њихову земљу су окупирали џихадисти из других држава. Свака земља у томе игра своју улогу и има неки интерес. Мислим да је Запад из овога научио да не може годинама да се меша у дешавања на Блиском истоку и да не очекује да му се то на неки начин врати. Мигранти више нису проблем само Блиског истока већ читаве планете“, приметио је редитељ.

Ескандари је тежину ситуације илустровао примером да је Финска раније примала између три и пет хиљада избеглица годишње, а сада тај број износи 50.000.

Не плачем кад видим заставу

За себе каже да није националиста, „не плаче када види заставу“ и за њега је дом где се добро осећа.

„Некад сам био избеглица, сада сам Циганин, јер ме мој рад води из земље у земљу, доста путујем и упознајем разне људе, али Финска је мој дом, тамо су моја породица и моји пријатељи“, рекао је.

Ескандари је додао да га је одувек интересовало причање прича, а све што му се дешавало на неки начин га је обликовало, почео је да размишља о разним друштвеним темама и да се интересује за снимање филмова.

Занимљиво је да је идеју за документарац Пиксадорес, који је отворио четврту Недељу финског филма у Београду, добио две-три године након доласка у Финску када је, док је радио домаћи задатак, на вестима гледао прилог о младим људима који се пењу на кров воза и сурфују ради адреналина и да на тај начин 200 људи годишње погине.

„Та слика људи на крову воза ми је остала у глави и 2010. сам радио свој први филм о двојици браће који сурфују по возовима, али пошто никад нисам видео заиста те људе, отишао сам у Бразил тражећи их. Међутим закаснио сам, нико се није више бавио тиме“, објаснио је редитељ.

Ескандари је у Сао Паулу открио нешто још фасинантније – групу младића „пиксадореса“ који исписивањем шифрованих порука у виду графита на врховима небодера изражавају револт према режиму и друштву.

„Иако ме никад није интересовало снимање документарца, допала ми се тема и у њој сам пронашао друштвену ангажованост“, нагласио је Ескандари, који сматра да уметност може много да утиче на људе и друштво, да их промени, обликује и унесе добро.

Ескандари већ припрема три филма (два играна и један документарац). Поново ће се бавити „Пиксадоресима“, овога пута кроз играну форму, у другом остварењу под називом Under the Black Rain говориће о Блиском истоку и џихадистима, рату и гангстерима, а у трећем о доласку Цигана у Скандинавију пре 500 година.