Одлазак великог Робина Вилијамса

Први пут сам се упознао са ликом и делом Робина Вилијамса када сам имао десетак година и први пут гледао цртани филм (не анимирани, већ цртани) Аладин. Уживао сам у новом „Дизнијевом“ остварењу, у живописним ликовима, у прелепо испричаној и свима познатој причи, у чаробном амбијенту и смислу за хумор који је превазилазио све дотад познате цртаће.

Али нисам толико био очаран ни Аладином, ни Јасмин, ни прелепим песмама колико блесавим ликом духа из лампе, којег је оживео Робин Вилијамс.

Искрено могу да кажем да је то први филм, после филма Валтер брани Сарајево (знам, чудно је), да сам буквално цео текст знао напамет. Гледао сам га на десетине пута, сваки пут упијајући још мало магије предивно дочаране бајке и путешествија.

Како су године пролазиле, на то сам почео да гледам као на детињасту и помало смешну пасију. Али сам некако све време слутио да има још нечег у целој причи.

До тренутка када сам чуо вест да је Робин Вилијамс мртав... Онда ми се одједном у глави преломило. Никада више нећу моћи са радошћу да гледам Аладина. Никада више нећу моћи са толико уживања да гледам то прелепо уметничко дело, једно од ретких које заиста заслужује тај епитет – прелепо!

Прелепи ум

Како су године пролазиле и ја постајао озбиљнији (или сам бар тако мислио), све више сам се упознавао са Робином. Комедије попут Госпође Даутфајер и Џуманџија улепшавале су ми дане, а драме попут Добро јутро, Вијетнаме, Добри Вил Хантинг, Буђења и What Dreams May Come градиле су моју личност.

Ипак, највећи утицај на мене имао је Робин у Друштву мртвих песника. Био сам очаран од прве до последње секунде. Мислим да је то први филм уз који сам заплакао.

Живост, енергија, мудрост, лепота живљења. Поуке које се могу извући из тог филма трпе само она ограничења која поседују људи који их гледају. А Робин је маестралан у улози професора.

Вицкаст, духовит, образован и надасве спреман да надахне своје ученике да стреме ономе што их испуњава, али да у свему проналазе поезију.

Зашто?

„Језик је измишљен из једног разлога. А то је?“, пита Робинов лик разред, а ученик Тод Андерсон (Итан Хок) каже: „За споразумевање?“.

„Не! За удварање женама“, одговара Робин у лику професора Џона Китинга.

Једноставан одговор. Неки антрополози се можда не би сложили са овако једноставним одговором, али он је фундаментално и романтичарски тачан.

Иако је цео филм прожет прелепим односом професора и студената, још једна мисао се издваја.

„Медицина, право, економија, инжењерство су племенити позиви. Поезија, романса и љубав су разлози зашто живимо“, објашњава Џон Китинг својим студентима.

И то је, у ствари, срж целог остварења. То је срж живота. То је срж Робина Вилијамса.

Већи од живота, што би рекли Енглези. Прелепи ум, препун идеја и мисли које преноси кроз шалу. Учи нас поукама увијеним у дивну животну амбалажу.

Легално лудило

Сваки човек има у себи нешто апстрактно, али само неки умеју то да артикулишу у универзални облик, попут речи, слике, скулптуре или неки други за све разумни формат. Онда ће га ти ретки људи унапредити у нешто надреално, дати истим артикулацијама живот, удахнути им своју инспирацију која ће се даље ширити на свакога ко је у стању да разуме њену исконску апстрактност.

Legalized insanity (легално лудило) је крилатица коју је сам Робин Вилијамс користио да би описао себе. Невероватна енергија која је била заробљена у њему није му дала мира. Тражила је да изађе на видело.

И како је само изашла. Као да је она бирала улоге за њега јер су толико биле саливене за њега да, једноставно, делује да нико не би боље могао да изабере.

И не само на великом платну. Гледао сам га и као комичара на бини.

Иако ми његов наступ не прија као, рецимо, наступ по мом мишљењу највећег стендап комичара у историји Џорџа Карлина, Робин и даље показује прелепу демонстрацију талента, духовитости и сатире према садашњем поретку ствари.

Озбиљно критикујући политичку и економску ситуацију у свету показао је да ни он, увек свеж и насмејан, није имун на неправду која се свакодневно догађа широм света. Уколико се узме у обзир да је „легално луд“ човек нашао времена да се бави овоземаљским темама, онда се добија добар увид у тренутно стање ситуације у свету.

Али да не идемо превише далеко од теме, можда најбољи пример колико је, у ствари, енергије Робин у себи поседовао јесте његово гостовање у The Actors Studio.

Помало детињастог Робина (ако изузмемо псовке) карактерише таква невиност да бих могао да га замислим како глуми ликове из песама нашег великана Јована Јовановића Змаја или лик Зорана Радмиловића у Причама из Непричаве.

Он је природно луд. Прелеп, бизаран, јединствен. Светско благо. И у тренуцима када се улога поклапала са његовим карактером делује као да се догодило нешто нестварно.

Зато уживајте у његовом делу, лудилу и хумору, јер свакако Робин је део детињасте поезије која чини живот лепим и све нас прожима.