Разгледница са Крка и једна неочекивана токенизација

Месецима сам имала мир у глави када је у питању летовање, све до неколико дана пред пут, када ми је из хотела стигао имејл са захтевом да завршим резервацију кроз тзв. токенизацију, без објашњења зашто је то неопходно и какве су последице ако се то не уради.

После перипетија са резервацијом и одлуке хотела да откаже аранжман због недовршене токенизације, али ипак са позитивним расплетом, о чему ћу касније више писати, стигла сам у срце Кварнера, у мало место на острву Крку – Њивице.

До мора из Београда за пет сати лагане вожње

Крк је од Београда удаљен само 550 километара и до њега се стиже колима за свега пет до шест сати лагане вожње, одличним ауто-путем кроз Хрватску. Највеће је острво Кварнера, регије којој припадају и Црес, Раб, Лошињ и Паг, као и бројна мања острва и острвца. С копном је повезан код Ријеке од 1980. године.

Невероватан је осећај да се за тако кратко време може стићи на море. Зато је Крк идеалан и за старије људе који теже подносе дуг пут, али и за продужени викенд, посебно пред крај лета, када можете да искористите још мало сунца и пливања у мору пре јесени и дуге зиме.

Путокази дуж пута до острва Крка тако су постављени да се до одредишта може стићи и без навигације.

Природни спа под хладом чемпреса

У хотелском комплексу је све лепо организовано. Имам диван поглед на море изнад крошњи чемпреса, церова и борова. Овде има понешто за свакога – од лепих, питомих плажа до стеновитих и каменитих, као и делова на којима се купају људи са својим псима.

Главна градска плажа у Њивицама једна је од оних које имају леп прилаз обали, која стопалима пружа пријатан осећај добродошлице при уласку у море. Прекривена је финим каменчићима, малих, правилних, мозаичних облика, који не боцкају и не жуљају стопала када боси газите по њима. Не остављају ни трагове песка по ногама, а уз то је све чисто и веома уредно. За уметнике мозаика, делује као да би те каменчиће одмах могли да уграде у неки свој рад.

Прилази мору са степенастим каменим плочама имају посебан спа-ефекат. Док се сунчате у хладу чемпреса, удишете ваздух који помало подсећа на мирис из сауне. Као ароматерапија на отвореном, у споју мора и удара таласа о стене, финог ветра и мириса медитеранског биља, боровине, цера, маслина и смокава.

Док лежим у том мирису и природном хладу, не могу да не помислим колико сам била близу да све ово пропустим због оног једног хладног, аутоматизованог имејла и речи „токенизација“.

Из дана у дан мења ми се боја лица, од сивила умора до лепог, препланулог тена, а са тим се мења и моје расположење, попут ведријих боја дуге.

Све је овде подређено одмору, оном који опушта сваки живац у телу и души. На плажама се чује оно што би на мору и требало да се чује: шум таласа, када их има, поветарац, тихи разговори људи и дечја граја. Нема гласне музике, надвикивања и потребе да се борите са буком. Нико не дозива своје ближње преко целе плаже као да је сам или да је на пустом острву, нити морате да молите некога да утиша звук који ремети мир.

Некада је и наше море, Јадранско море, које је име „Сиње“ добило по својој дубокој модроплавој боји, из моје личне перспективе било можда међу најлепшим морима. По квалитету и саставу воде, свакако је у самом врху.

Крчко виногорје има чувену жлахтину, најважнију аутохтону белу сорту, од које се добија бистро вино укуса зелене јабуке. Лагано је, али за мој укус ипак помало киселкасто. Највеће виногорје ове сорте на острву, колико сам видела, налази се код Врбника.

Сансигот нисам пробала, али то је аутохтона црвена сорта, коју локално зову „твардо грозје“. Ако су на Крку ове две најпознатије аутохтоне сорте, код нас су то сигурно врхунске бела тамјаника и црвени прокупац из Александровачке жупе.

Ритам одмора у Њивицама

У Њивицама је вода баш топла, тако да сам јутарње пливање почињала у седам и остајала у води до пола девет, а после доручка настављала све до вечере. Предност је и то што поред обале има природног хлада од чемпреса.

Има доста кафеа и ресторана, једна пошта, већи маркет и три-четири тезге са сувенирима. Њивице припадају општини Омишаљ. Изнад лепо уређеног градског центра, са препознатљивим спомеником посвећеним рибару, уздижу се огромне виле и куће у медитеранском стилу које ми делују као њихово локално Дедиње. Цене у ресторанима сличне су као код нас, односно нису више.

Излети по острву: Малинска, Башка, град Крк

Обишла сам Малинску, место у којем је делом снимана РТС-ова серија „Рањени орао“. Један дан сам се купала на чувеној плажи Башка, али нисам утврдила по чему је толико посебна, осим што је већа од већине плажа на острву.

Ако хоћете да поломите ноге и стопала и да се гибате у ходу као да сте пијани, са осећајем да вас само мали пад концентрације може оборити на крупно, врело, бело камење док покушавате да се домогнете мора, онда је Башка на Крку прави избор.

Златне су ми Њивице биле посебно тог дана, једва сам чекала да се вратим на „моју“ малу, лепу и чисту градску плажу.

Град Крк је прелеп у својој сачуваној старини, али сам га обилазила око поднева, у највећем топлотном таласу, тако да уживање није било потпуно.

Крчани су добронамерни и прави домаћини

Нигде као у овом месту и у хотелу нисам видела толико трудница, и то у поодмаклој трудноћи, као ни родитеља са бебама старим тек месец или два. Али било је и много старијих гостију. На шеталиштима и плажама говорили су се немачки, енглески, словачки, чешки, руски, мађарски, бугарски, словеначки и босански, док се српски чуо нешто ређе.

Нису сви моји пријатељи и рођаци са разумевањем гледали на одлуку да летујем у Хрватској. Многима су још жива сећања на рат из деведесетих. То не значи заборавити историју, затварати очи нити негирати да и данас постоје различита мишљења и болно непријатна искуства, већ дати себи прилику да места и људе боље упознамо.

Прошле године сам, у организацији „Србија за младе“, обилазила места и светиње Далматинског Косова, односно Косова поља у Далмацији. То искуство ми је потврдило колико је важно сопственим очима видети и упознати места која носе нашу историју, језик и културу, да бисмо их више поштовали и чували.

Крчани су добронамерни и прави домаћини. Осећала сам се добро и безбедно. Овде се може чути чакавско „ча“, упитна заменица по којој је ово наречје и добило име и која острву даје препознатљив локални печат.

Решена мистерија „токенизације“

Да довршим мистерију око „токенизације“ због које умало да останем без летовања на Крку.

Четири дана пред пут стиже ми из хотела нови имејл са насловом: „Важно: аранжман се отказује због незавршене резервације“.

Истог тренутка сам се препала. Уместо да хотел све реши током саме резервације, пар дана пред пут послали су ми накнадни, хладан имејл са сувопарним техничким захтевом: „Завршите токенизацију резервације.“ Без икаквог објашњења, то је било потпуно промашено корисничко искуство. У ери све чешћих „фишинг“ превара, помислила сам да је у питању хакерска замка и нисам желела да кликнем на тај линк.

Покушавала сам данима да добијем некога телефоном, али се јављала само снимљена порука на италијанском језику, што је још додатно појачало драму. Ипак, оног дана када је стигло отказивање, успела сам да ступим у контакт са менаџером хотела. Разјаснили смо ситуацију и резервација ми је враћена – алелуја!

Када се по страни остави лоша комуникација хотела, суштина је позитивна. У питању је релативно нова пракса која обавезује хотеле да више не чувају праве бројеве платних картица гостију у својим базама, већ да их претварају у шифроване, тзв. токене, ради заштите података. Већина нас токенизацију већ свакодневно користи када плаћамо сачуваном картицом или преко апликација за доставу, само што су банке и трговци то поједноставили језиком који просечан купац разуме: „Сачувај картицу за следећу куповину“ или „Плати једним кликом“.

Разгледница као главни сувенир, реткост у сандучету пуном рачуна

После много година, са Крка, из Њивица, послала сам неколико правих разгледница. Као некад, кад смо били мали и када се то подразумевало – као главни сувенир који шаљеш неком свом битном, као знак пажње и љубави. Стигле су после дугог путовања на адресе пријатеља, комшија и рођака чије сам кућне адресе знала.

Некад сам знала адресе свих својих битних људи. И намеравам да обновим то знање, али и обичај слања разгледница.

Лепше од свега је што су се сви подједнако обрадовали када су у поштанском сандучету, поред редовних рачуна, пронашли праву разгледницу.