Петар Божовић: „Живот ми није био наклоњен, али човек мора да се снађе у свакој ситуацији“

Разговор је почео у шаљивом тону, причом о телефонима који умеју да зазвонe у најнеповољнијем тренутку, али је убрзо стигао до детињства, породичних губитака, живота у дому за ратну сирочад, одрастања на селу и периода када је као младић спавао на Калемегдану и железничкој станици.

Петар Божовић је говорио и о свом глумачком путу, о томе како је добијао улоге, сарадњи са Живком Николићем, филмовима Лепота порока, У име народа и Лептирица, серији „Више од игре“, монодрамама по текстовима Матије Бећковића, али и о наградама, међу којима је и Карађорђева звезда првог степена.

„Последице рата на породицу се вуку толико дуго“.

Божовић је говорио о породичној историји и последицама рата које су, како је рекао, обележиле његово детињство и живот. Његов отац био је подофицир и након повратка из немачког логора завршио је на Голом отоку. На Голом отоку био је и његов стриц, као и други чланови породице.

„А схватио сам да, у ствари, у рату је лакше: или погинеш, или преживиш са неком раном или нешто, и на томе се заврши. А последице рата на породицу и остало, оне се вуку толико дуго да је то неумесно, стварно“, рекао је Божовић.

После смрти мајке, које се, како је рекао, не сећа, Божовић је са братом доспео у дом за ратну сирочад на Сењаку. Одатле су га узеле бака и њена сестра, коју су сви звали тетка Вида, и одвеле га у село Бабља код Колашина.

Управо тај период памти као један од најлепших делова свог детињства.

„Ту проживим најлепше време, и ту доживим и школу, не само основну до седмог разреда, него и васпитање каквог више нема, нажалост“, испричао је глумац.

Тетка Вида, према његовом сведочењу, имала је петорицу браће, а њен живот био је обележен ратовима и губицима. Како је Божовић говорио, током различитих ратова њена браћа су гинула, а она је подизала децу.

Та породична историја, као и живот на селу, снажно су утицали на његово формирање.

На питање новинара шта га је формирало, Божовић је одговорио: „Село.“

Говорећи о одрастању на селу, нагласио је значај непосредног живота са природом.

„Најважније је што човек живи са природом. А природа је највеће мерило човекових способности, бар за сада, док не измислимо новог човека и ове лудости које ће уништити свет“, рекао је.

Од Колашина до Београда

У разговору се присетио и одласка у Београд. Тетка Вида је, како је испричао, отишла у Америку, а Божовић је у једном тренутку кренуо према Београду.

Пре тога је завршио основну школу са врло добрим успехом, али је желео да буде одличан. Наставници је рекао да жели да одговара за одличну оцену. Био је, како је испричао, међу двојицом најбољих ученика у Колашину.

Посебно се сећа наставнице српског језика Милке Хаџић и две библиотеке у Колашину.

Када га је наставница питала постоји ли књига коју није прочитао, одговорио је: „Има, наставнице, Достојевски који ме чекао у Београду, ваљда.“

Када је потом добио одличан успех, послао је телеграм тетки. Она је вест пренела куми Јелици, а разговор се, како је Божовић испричао, чуо преко села. Та прича касније је постала и тема једне радио-емисије.

„И тако сам ти ја почео“, рекао је Божовић.

Париз, повратак и ноћи на Калемегдану

Божовић је желео да упише позоришну академију, али му је отац рекао да може да упише војну академију. Потом је, по очевој жељи, уписао права, али је од те идеје убрзо одустао.

Са пријатељем је покушао да оде у Париз. План је био да раде и студирају, али посла није било. Њих двојица су, како је испричао, завршили на отирачу једне куће.

Тада му је једна Францускиња поставила питање које је, по његовим речима, можда одредило његов живот: „Шта ви овде радите?“

Божовић је одлучио да се врати у Београд. Повратак, међутим, није донео решење проблема. Како је испричао, био је избачен из куће, док је његов отац већ био слаб након искуства у логору.

У једном тренутку нашао се на улици.

„Био је топли октобар, ја сам у улици Страхињића Бана кренуо ка Калемегдану и легао на клупу“, испричао је. Убрзо је схватио да је и на Калемегдану хладно, па је наставио да шета.

Следеће ноћи отишао је на железничку станицу, где су људи који су долазили на пијацу спавали на картону. У пет ујутру долазио је полицајац и будио их.

Божовић је говорио о том периоду без улепшавања, али и са дозом хумора која се провлачила кроз цео разговор.

Паралелно са таквим животом, похађао је предавања на Филолошком факултету, а потом и академију. Касније је, како је рекао, добио очево поверење и почео да добија његову помоћ.

Једно време радио је у БИГЗ-у, где је ноћу радио на колорисању разгледница. Рад је трајао целе ноћи, а ујутру је одлазио на предавања.

Од „Више од игре“ до Жоржа

Говорећи о својим улогама, Божовић се присетио серије „Више од игре“, коју је снимао 1975. године. Како је рекао, тада су били дебитанти, а писац је био Слободан Стојановић.

Серија је, како је испричао, оставила снажан траг и у тадашњој публици, а он се присетио и податка који му је једна Дубровкиња рекла о његовој популарности.

Посебно место у његовој каријери заузима сарадња са редитељем Живком Николићем.

За улогу Жоржа у Лепоти порока, Божовић каже да је већ током припрема почео да улази у лик. Са костимографкињом Дивном Јовановић отишао је у робну кућу и изабрао одело, шешир и остале детаље.

„Кад сам то обукао, већ сам био у улози“, рекао је.

За Божовића Жорж није само комичан лик. Он га види као карактер који је кроз комедију приказао одређени морални образац.

„А само ако погледате, анализирате, то је невиђена хуља. Његов однос према жени, деца га не познају, његов однос према куму, према куми, према кумству, морал, држава...“, рекао је Божовић.

Говорио је и о филму У име народа, наводећи да је лик који је играо био познат у Никшићу и да га је доживљавао као прототип одређеног друштва. Присетио се и премијере у Пули и реакција које су, по његовим речима, изостале.

„Глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“

На почетку разговора Божовић је испричао и анегдоту о телефону који му је зазвонио док је примао Нушићеву награду. Имао је, како је рекао, два сата паузе од снимања како би примио награду.

Телефон је зазвонио, он га је извадио и одговорио.

„Па где си нашао сад да ме зовеш кад примам Нушићеву награду?“, рекао је тада, после чега је публика почела да се смеје.

„Ето, користио сам то да некако пребацим себи у прилог, што глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“, објаснио је.

Говорећи о самом глумачком занату, рекао је да су пробе кључне, али и да глумац не треба непрестано да размишља о улози.

Као млад глумац, испричао је, правио је грешку јер је мислио да ће се боље припремити ако стално размишља о улози. Касније је схватио да је боље нормално живети и радити, а потом изаћи на сцену.

„А кад нормално живиш и нормално радиш, имаш већ завршену улогу, само изађеш“, рекао је.

Лептирица и питање шта је глума

Божовић је говорио и о улози у Лептирици Ђорђа Кадијевића. Како је рекао, Кадијевић му је био наклоњен, а касније је филм стекао статус који није очекивао.

Истакао је да је филм уврштен међу европске хорор-драме, наглашавајући да је реч о делу домаћег писца, редитеља и глумаца.

За њега је глума тесно повезана са посматрањем људи. На питање шта је глума и да ли свако може да буде глумац, одговорио је да у сваком човеку постоји нешто од тога.

„Имитација је први степен“, рекао је Божовић.

Присетио се и да је као дете волео да имитира људе, али да се то у његовој породици радило само у кругу породице.

Матија Бећковић и језик народа

Божовић је говорио и о монодрамама заснованим на поезији Матије Бећковића. Испричао је како је добио Бећковићеву књигу, читао је и касније драматизовао материјал.

Када је завршио текст, позвао је Бећковића на разговор. Потом је у СКЦ-у извео оно што је припремио.

Према његовим речима, Бећковић се смејао док га је слушао, а тако је и почела њихова сарадња.

На питање која му је Бећковићева песма најлепша, одговорио је: „Вера Павладољска“.

Божовић је објаснио и да је одрастао уз српску народну, јуначку песму, као и уз породичну историју и васпитање тетке Виде.

„Ја сам одрастао на српској народној пјесми, јуначкој. И то ме је опредељило у животу, као и васпитање моје тетке Виде, и историја наше породице, и све заједно“, рекао је Петар Божовић.

„Човек је за себе остао највећа тајна“

Божовић је глумачки позив објаснио кроз однос према човеку.

„Мораш, мислим, ти си критичко биће само по себи. Ако се бавиш човеком највише, човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је глумац.

Према његовим речима, глумац је истовремено и инструмент на којем изводи оно што ствара, а људе из историје и њихове карактере публика препознаје кроз сопствено искуство.

„Зато је позориште највећа, као што је човек највећа тајна за себе“, рекао је.

У том делу разговора осврнуо се и на однос људи према мобилним телефонима. Рекао је да су телефони постали својеврсни фетиш и описивао људе који ходају гледајући у екран.

„Бановић Страхиња“, улога коју није добио

Божовић се присетио и улоге коју није добио – Бановића Страхиње.

Према његовим речима, Саша Петровић му је рекао: „Петре, ја не видим никог осим вас за ту улогу.“

Међутим, улогу је на крају добио Франко Неро.

Божовић каже да му није жао што он није играо Бановића Страхињу, већ му је жао што, како је оценио, филм није добар.

У разговору је потом отворио и питање тумачења „Бановића Страхиње“ и односа према српској култури и књижевности. Испричао је и разговор са познаником из Загреба, коме је цитирао почетак народне песме „Бановић Страхиња“.

„Неко бејаше Страхињићу Бане, бејаше Бане у маленој Бањској, у маленој Бањској, крај Косова“, рекао је Божовић.

Награде, Карађорђева звезда и однос према власти

Један део разговора био је посвећен и наградама. Божовић је недавно добио Карађорђеву звезду првог степена. Говорио је о реакцијама колега и о томе да му је Милош Јездић честитао.

На питање о друштвеним поделама и политичком контексту, Божовић је рекао да је увек био за студенте и да је имао три индекса.

Предложио је да студенти сваке две године преиспитују резултате власти.

„Ја бих увео правило да сваке две године изађу студенти и проветре све ове успехе постигнуте власти, која нормално себе и хвали. Да просто проветре, да виде шта је било, шта није било“, рекао је глумац.

У разговору је поменуо и то да му је неко рекао да ће гласати за Александра Вучића, на шта је одговорио да то није тачно. Говорећи о додели Карађорђеве звезде, рекао је да му је драго што је награду добио у мирнодопском времену.

„Нека тако и остане, нек Бог да да је у мирнодопском“, рекао је Божовић.

Разговор се потом вратио на глуму, улоге и Ђорђа Кадијевића.

За Божовића је Лептирица пример домаћег филма који је добио шири значај, док је глумачки позив повезао са способношћу да се посматрају људи, њихови карактери и понашање.

Од детињства у дому за ратну сирочад, преко живота на селу, Колашина, Београда, Париза, Калемегдана и железничке станице, до великих сцена и филмских улога, Божовић је у разговору говорио о путу који је, како је сам рекао на почетку, почео у животним околностима које му нису биле наклоњене.

А на питање шта је суштина глумачког позива, одговор је тражио управо у човеку – у његовој способности да посматра, препозна, имитира и разуме другог.

„Човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је Петар Божовић.