Барселона – град коме је Антонио Гауди уденуо своју неимарску душу

Ко са Трга Каталонија крене пешке на север града, неће се покајати. У најпознатијем барселонском булевару који је добио име према некада самосталном градићу Грасија – ту варош је управо изградња булевара прогутала – налази се низ репрезентативних грађевина.

Такмичење аристократске елите и нових индустријалаца крајем 19. и почетком 20. века у томе чија ће кућа бити оригиналнија дала је неслућену слободу архитектама. И они су је искористили.

Легенда преточена у здање

Пример за то је Гаудијева Кућа Баљо. Лево од Куће Баљо, приљубљена уз њу налази се и Кућа Амаље настала пре Гаудијеве грађевине. Аутор је Жосеп Пуч-и-Кадафалк, истакнути представник модерне архитектуре. Док се суседна кућа колеба између неоготичког стила и каталонске модерне, Гауди нема такве дилеме. Његово дело је раскошан примерак Гаудијевог стила.

Заправо је Гаудијева кућа – коју је он радио заједно са још два архитекта, неколико скулптора и сликара – окамењена легенда о Светом Ђорђу. Сан Ђорди, како га Каталонци зову, јесте заштитник Каталоније. Он је према предању у Палестини убио змаја – код нас би рекли аждају – који је излазио из језера и прождирао децу. Цела фасада је посвећена тој легенди.

Крст на крову је врх копља. Кров је змајева крљушт. Балкони од ливеног гвожђа представљају лобање жртвованих. Галерија на првом спрату је – змајева чељуст.

И без познавања ове приче која је уписана у изглед куће, грађевина је јединствена. У споју са легендом Кућа Баљо постаје јединствени драгуљ светске архитектонске баштине.

Налогодавац је био богати власник текстилних фабрика Ђосеп Баљо и Касановас. Захваљујући Гаудију његово име од 1906. остаје утиснуто у културно памћење човечанства.

Продужи ли се шетња булеваром према северу, десиће се још један неминован сусрет – Кућа Мила је толико маркантна да човек не може да прође крај ње а да не застане и осмортри је. Гауди ју је градио узмеђу 1906. и 1912. Била је то прва грађевина 20. века коју је Унеско 1986. уврстио у културно наслеђе човечанства.

Гауди је, према мом првом утиску, стварајући ову зграду, принудио бетон да заплеше и да у том плесу, у једном тренутку застане. Пет спратова плус приземље и поткровље са таласастим линијама и балконима од гвожђа. Њих је обликовао још један представник каталонског модернизма – заправо каталонске верзије међународног стила познатог као арт нуво или сецесија. То је Ђосеп Марија Ђуђол, архитекта са којим је Гауди често сарађивао.

Оно што се не види, а важно је, јесте иновативна интенција куће. Све просторије су добиле прозоре – а то до тада није била пракса. Систем проветравања је учинио доцније уређаје за расхлађивање сувишним. Гауди је предвидео лифтове који су много касније уграђени. То је једна од првих зграда са подземном гаражом.

Због свог поигравања са линијама и бетонске фасаде, становници Барселоне су зграду шаљиво назвали Ла Педрера – каменолом.

Биографија неимарског свеца

Антони Гауди је рођен у каталонском граду Реусу јуна 1852. Умро је у Барселони 10. јуна 1926. Још за живота је постао најистакнутији представник каталонског модернизма, покрета који је подстакао препород уметности, архитектуре, музике, књижевности.

Отац Франсеск је био казанџија, исто као деда и прадеда. Мајка Антонија је често бдела над болесним дечаком. Нека врста реуматичног обољења везала га је често за кревет. То му је ускратило сате игре са другом децом. Остало му је посматрање природе – биљни и животињски облици постаће препознатљиви елементи његовог дела. Као млад човек Гауди се, после неузвраћене љубави, одлучио за неженство. Целибат ће бити његово опредељење до краја живота. Његова невеста била је архитектура. Скоро све монографије користе његову фотографију када му је било двадесет пет година. Славу је стекао много касније.

Ни у католичкој школи ни на архитектонском факултету у Барселони, који је завршио 1878. није се превише истицао, осим по цртачкој вештини, у којој је био далеко испред својих колега.

Остало је забележено да је директор архитектонске установе која му је уручила диплому Елијас Рођент рекао: „Ко зна да ли смо дали диплому лудаку или генију – само време може то да нам покаже.“

Још као студент Гауди је зарађивао за живот као технички цртач. Бавио се и дизајном намештаја. На себе је скренуо пажњу дизајном једне витрине на светској изложби у Паризу 1878. После неколико мањих радова за градску управу Барселоне судбина му је послала мецену – Еусеби Гвељ, тадашњи магнат текстилне индустрије препознао је Гаудијев таленат.

Кућа Висенс

До тада је Гауди у самој Барселони већ имао прво ремек-дело, луксузну кућу берзовног брокера Мануела Висенса. Дуго се мислило да је он заправо био власник фабрике керамике, али историчари су одбацили ту тврдњу као нетачну. Како год, Висенс је од Гаудија наручио кућу. Тако је настала Casa Vicens на адреси Carrer de les Carolines 18–24, усред градске четврти Грасија.

То је наша следећа адреса. Одлучили смо да уђемо у ову кућу. За разлику од масе туриста пред другим Гаудијевим грађевинама, овамо долази тек неколицина најупорнијих. Управо у том првом великом делу, које је остало у сенци доцније изграђених, већ може да се уочи све што је прославило Гаудија.

Мудахери – муслимани који су остали под католичком влашћу после реконквисте – сачували су и у католичким деловима Шпаније значајне грађевинске елементе из времена арапске власти. Тако је синтезом арапских и шпанских елемената настао мудахерски стил – изражени орнаментални елементи, изразит колорит, украсне керамичке плочице.

Тај стил је оживео у деветнаестовековној неомаварској грађевинској струји, па у каталонском делу Шпаније снажно утиче и на Гаудија.

То се види већ на први поглед. Кућа се толико разликује од своје околине да се појављује оно типично радосно узбуђење када око први пут обухвати неко Гаудијево дело – на тренутак се помаља грађевина из снова или из бајке.

Само двориште је лепо уређено али мало, пошто је већи део дворишта са Гаудијевом монументалном фонтаном 1946. дат на продају за нове зграде у комшилуку. После Гаудијеве смрти је део Винсентове куће дограђен, Гауди је још за живота одобрио планове.

Кућа изблиза делује много моћније. Када се пролази испод њених балкона види се да се овде није штедело.

У једном писму из тог времена је Гауди описао кућу као малу државу породице, која мора бити усмерена ка највећем могућем протоку светлости и ваздуха. Гауди је сматрао да хигијенски услови омогућавају здрав развој деце у тој кући, а уметничко обликовање дома у којем се деца рађају јесте претпоставка за господски карактер.

Већ на улазу посетиоце очекује необичан трем. Иза њега је чувена „Пушачка соба“ у којој се смело цитира шпанско оријентално наслеђе и развија се у препознатљиву Гаудијеву просторију.

Сталактитни сводови, флорални мотиви, керамичке плочице, смеле боје – све што је прославило Гаудија већ је ту.

На неколико спратова, у различитим собама, постављена је изложба макета различитих европских примера за раскошне виле из неколико епоха. Међутим, нас више интересује оригинал.

Тек када човек ступи у санитарне просторије, разуме Гаудијеве записе о томе шта може естетски да утиче на формирање карактера. Одлазак на купање у овакву просторију мора да има нечег сакралног у себи. Исто се може рећи и за посету тоалету.

Свака просторија у кући је различита. Из једне собе се види улица, из друге двориште, из треће суседна зграда. Покушавам да замислим време када се овде заиста живело. Да ли су деца из ове куће постала Гаудијеви идеални људи, господствени, естетски истанчани и здрави појединци?

Тек од пре неколико година кућа је реновирана и претворена у музеј. То значи да ови зидови чувају успомену на бројна детињства.

Пењемо се на кров. Тамо нас чекају куле на ћошковима куће, које су украсни цитат старих оријенталних осматрачница и пушкарница. Али управо оне доприносе оригиналном изгледу куће. Она штрчи, драстично одудара од околних грађевина. Гауди је створио стил који није било могуће претворити у серијски стандард.

Излазимо из куће са осећањем да смо претходних сат времена шетали тродимензионалним уметничким делом. Али следећа грађевина које намеравамо да посетимо – Саграда Фамилиа до које је одавде лако доћи после краће вожње метроом – засновала је Гаудијеву светску славу.

Највећа црква на свету

Дуго су постојали планови да се црква заврши до 2026. на стоту годишњицу Гаудијеве смрти. Пандемија и друге невоље на градилишту довели су до опрезније процене. Сада се барата са годином 2033.

Цркву је најпре замислио књижар Ђозеп Марија Бокабеља. Вратио се са путовања по Италији и пожелео да његов град такође добије монументалну цркву. Он је 1866. основао удружење које је почело да скупља паре за цркву посвећену Светој Породици. Земљиште је купљено 1871.

Гауди је преузео градњу већ испланиране неоготичке катедрале – претходни архитекта почео је са градњом 1877., али се шест година касније повукао из пројекта, јер није могао да се договори са удружењем. Од 1878. Антонио Гауди претвара пројекат у своје животно дело.

Стилски га развија у сасвим другом правцу. Цркву је обогатио са 18 звоника, три прочеља – вера, љубав, нада – са још три моћна звоника изнад њих. Највећи звоник ће бити уједно и највиши звоник света. Али Гауди га је конципирао тако да визуелно не премаши обрисе околних планина, рекавши да људска дела не треба да изгледају као да су већа од Божијих.

На платоу испред цркве влада неописива гужва. То је ситуација на које упозоравају сви који су били у Барселони. Загледани у Гаудијеве путоказе ка вечности, туристи често остану без овоземаљских добара као што је новчаник.

У цркву се улази са северне стране. Улазница није јефтина. Унапред се одређује термин на интернету. Северно прочеље је урађено за Гаудијевог живота.

Када су великог мајстора још за живота питали када ће црква бити завршена он је умео да погледа ка небу и да каже: „Мом се налогодавцу нигде не жури.“ У његовој шали било је и уверења да га је судбина изабрала за тај задатак.

Последњих једанаест година живота Гауди се потпуно посветио градњи цркве. Иако је у младости имао склоност ка елегантном облачењу и добрим ресторанима, последње године је личио на сиромашног испосника или просјака. Носио је похабану одећу, запустио браду.

Када је у јуну 1926. замишљеног човека у Барселони ударио трамвај, није имао документе са собом. Превезли су га у болницу за сиромашне. Пријатељи су га једва пронашли. Када се пробудио, Гауди је најпре одбио да га пребаце у другу болницу. Умро је после неколико дана.

Размишљам о његовом животу и смрти ходајући црквом у коју је он уградио своје укупно неимарско умеће. Поглед ми следи стубове који се високо горе разгранавају у свод.

У цркви је пуно људи. Светлост се прелама кроз витраже. Плава, црвена, зелена, наранџаста светлост. Уметник Ђоан Вила и Грау је рођен шест година после Гаудијеве смрти. Али је остварио Гаудијев аманет – да светлост помогне човеку у цркви да се мирно посвети оностраности. Витражи које је оставио Вила и Грау додатно претварају овај простор у јединствено уметничко дело.

Време је да седнемо у клупе и одморимо душу. У том тренутку из звучника почиње да допире „Аве Мариа“. Женски хор додаје целом призору величанствену звучну кулису. Када је музика утихнула, осетио сам да нам је те савршене тренутке на неки начин поклонио човек који је умро пре скоро целог века.

Данашњи стручњаци сматрају да је Гауди био математички геније. Све што код њега изгледа декоративно, заправо је функционално. Природу је називао својом великом учитељицом. У томе има и нешто усамљености оног болешљивог дечака који не може да се игра са децом па посматра птице и биљке.

Из недовршене катедрале излазимо импресионирани. Овај храм је комплекснији, естетски оригиналнији и монументалнији од свега што смо до тада видели.

Заправо, у свету који је окренут овоземаљском профиту, право је чудо да људи и даље граде храмове. Додуше, Гаудијев храм је за Барселону изразито лукративан. Годишње га посети пет милиона људи.

Остало нам је још да се попнемо на брдо на којем је Парк Гвељ. Тамо је Гауди живео. И ограда и грађевине унутар урбанизоване зоне парка одишу јединственим Гаудијевим рукописом. Међутим, у парк примају само одређен број људи.

Тог дана је контингент исцрпљен. Нема везе, вратићемо се други пут. Али са тог брда се види Барселона, све доле до мора. Град који не би био то што јесте да му Антонио Гауди није уденуо своју неимарску душу .