Чиле – Марс на Земљи

Има земаља, градова и људи који вас освоје на први поглед. На нивоу подсвести осетите таласе које, иако не можете преточити у речи, пуштате да преносе своје поруке и освајају ваше биће. Магичан осмех, плод ових промена, обасјава вам лице и постојање.

Има земаља, градова и људи који вас полако уводе у своје мисли, приче и постојања. Оне траже стрпљење, посвећеност и отвореност. Али, ако им се вратите, и враћате, онда вас награде тајнама које се полако, слој по слој, отварају пред вама са значењима која се мењају, обогаћују и осликавају са сваким новим доласком, све више и дубље, све ближе и смисленије.

Чиле је земља у коју се треба враћати.

Географија као судбина

Чиле је једна од најдужих (4.270 километара) и најужих (просечно 110 километара) земаља у свету. На путу од југа ка Сантјагу, у зенице ми се осликава узани пролаз где се Анди приближавају приморском планинском венцу. Два планинска венца, ко две особе чији животи иду паралелно један другоме, уз повремене осврте један ка другоме до близине све ближе, до наговештаја пољупца и додира који их спаја.

Ево ме на месту где је Чиле најужи, у загрљају два планинска венца.

Разноврсност и богатство природе вас збуњују, изненађују и узбуђују: од пустиње Атакама на северу, преко Патагоније до глечера на југу који још чекају да буду откривени. Док путујете од севера ка југу, температура се снижава. Можда баш та чињеница, наизглед мала и неважна, показује нам како је природа разноврсна, а како су наша схватања и навике, које често зовемо истинама, релативне и крхке.

Док су у Европи и Азији земље на северу хладније од оних на југу, на супротној страни Екватора заиста је све другачије. Чак и онда када живимо у истој временској зони, код једних је лето, код других зима. Све тече, све се мења, чак и када не тече, мења се.

Пустиња Атакама, иако на Земљи, највише подсећа на Марс. У њој се налази најмање микроорганизама, и најсувље је место на земљи. Стога је идеално за научна истраживања америчке Националне ваздухопловне и свемирске администрације (НАСА), која овде испробава нове направе које ће користити мисија на Марсу.

У пустињи је још један поглед у свемир, у далеку прошлост у трагању за нашом космичким пореклом, уз помоћ 66 антена које чине велики радио-телескоп. АЛМА (Atacama Large MIllimeter/submillimeter Array – ALMA) је 1,4 милијарде долара вредан пројекат који је уједино Европу, Северну Америку и Јужну Азију са Чилеом.

Поглед у свемир са свим овоземаљским проблемима, штрајк радника (2013) који су тражили и добили скраћено радно време уз повећану плату; преко ковида и пандемије (2020) до сајбер напада (2022) доводили су до привремених обустава рада на пројекту. Али за радознале особе, оно што је посебно интересантно је да се овај највећи телескоп на земљи може видети и доживети, очи у очу, суботом и недељом и то бесплатно. Наравно, трошкове доласка до овог места у пустињи свако плаћа за себе.

У истој пустињи и Месечева долина и један незаобилазан градић са историјом и будућношћу. Сан Педро де Атакама, археолошка престоница Чилеа, налази се на око 2.500 метара надморске висине. Староседеоци су потомци народа Атакаменос. Када их питате да ли су они Боливијци, некада је овај део припадао Боливији, одговарају да нису. Кажу: „Овде су некада били Инке, па Шпанци, сада су Чилеанци... Сви су некада били, па отишли. Само ми остајемо!“

Чиле је највећи светски произвођач бакра (24 одсто светске производње), други светски произвођач литијума (око 30 посто светске производње), са највећим светским резервама. На око 55 километара од градића Сан Педро де Атакама је Салар де Атакама, где се налази око 42 одсто светских резерви литијума.

Производњу су започеле 1984. године чилеанске компаније. Данас, америчка компанија „Албемарле“ има концесију на налазишта до 2044, уз опцију куповине имовине и потпуно контролише производњу литијума у овој земљи. Племена која живе на територији где су налазишта литијума, с једне стране, боре се за очување свог начина живота, а са друге стране хоће да буду и за столом када се дели профит од експлоатације налазишта. Борба за опстанак никада није лака и једноставна.

Патагонија је, са друге стране, пуна живота која би да позира фото-апаратима или модерним паметним телефонима. Лепоте и природна разноврсност овог простора могу да доведу и до благе вртоглавице од надморских висина, шума, река, вулкана, до глечера. А за љубитеље пингвина, да ли уопште постоји неко ко их не воли, занимљиво је да их у Патагонији има скоро колико и људи. Или је пингвина пуно, или је људи мало, зависи како се коме то чини.

Чиле је земља са око 90 активних вулкана. Често док путујете колима или аутобусом можете видети неке од њих. Овога пута сам пришла ближе једном који има врло необично име – Велики обезглављени вулкан (Descabezado Grande). Иако је природа у подножју још зелених боја, он је прекривен снегом на висини од око 4.000 метара. Снег свуда на њему, а у њему огањ. Последња ерупција је била давне 1933. и сигурно је заслужна за његово садашње име, остао је одрубљене главе. Шалим се са својим пријатељима и питам их: „Како се звао пре ерупције?”

Вештачко језеро Колбун налази се на сат времена од Талке, са оближњим плантажама најсочнијих јабука и ваздухом који да могу, ухватила бих у флаше и понела са собом. Чистина и свежина тог ваздуха је незаборавна. Како би добродошао овај ваздух на улицама већине главних, и не само њих, градова света.

Како вулканска лава путује до мора?

Конститусион је градић у провинцији Талка, на обалама Тихог океана. Када му прилазите осећате, како то често бива, већ из даљине мирис мора. А поглед на стене, њихову висину, облике који ме некада подсећају на пирамиде из Мексика, а посебно на њихову снагу којом доминирају плажама, привлаче ме и буде поштовање и дивљење. А на плажама често песак тамне боје који је путовао рекама, стотинама километрима, од вулкана носећи остатке његове ерупције.

Спајање, јединство разарања и опуштања, кружно кретање материје, њена неуништивост, са променама облика и намена, тера нас да се замислимо. А поред једне плаже, велико брдо од тамног, сивкастог песка. По њему се пењу и спуштају деца свих узраста од четири до 74 године. Простор слободе, успона и спуштања по незаборавном, највећем природном тобогану. Сав песак који вам улази у ципеле, између прстију, власи косе, обрва, одећи вредан је овог искуства.

Градић је некада био важно туристичко место, али доласком индустрије папира и целулозе, све мање је туриста који би делили море са индустријским погонима. Катастрофални земљотрес 2010. године који је погодио провинцију Талку, овде је однео највише људских жртава.

Пролазим поред реке Мауле, и гледам ка малом острву, које је окренуто ушћу у море. Цунами са таласима око 15 метара високим однео је за собом највише жртава. А у свакој трагедији и хероји који не мисле на себе већ осећају узвишени позив да спасу свакога кога могу. Педро Муњоз је један од таквих људи, рибар који је у свом скифу два пута ишао да превезе људе са острва на сигурно. Нажалост, у трећем покушају прогутао га је цунами. Данас, на истом месту се одржава трка бициклиста, а реком мирно плове неки други скифови.

Један поглед из свемира ка земљи говори о једној другој занимљивој причи. Планински венац који се пружа целом дужином Северне Америке, Стеновите планине, када се посматрају из свемира, настављају се на планински венац Анда у Јужној Америци – чинећи амерички планински венац. Некада се морамо удаљити како бисмо видели боље и препознали симболе – јединствен свет.

Наставиће се...