Светиња у којој се Албанци свих вероисповести заједно моле

Свети Антун светац целог света

У дане пред празник Светог Антуна, који Католичка црква обележава 13. јуна, манастирска порта је мала да прими све оне који долазе да се помоле том светитељу.

„Ово је најпосећенија светиња на Балкану“, рекао ми је старешина манастира, отац Преља Ђурашај, пореклом из Црне Горе, који у њему служи последње три године.

„Током године манастир посети више од два милиона верника. Молитве се услишују, Господ по молитвама Светог Анте заправо чини оздрављења, одговара људима на њихове потребе. Наравно, ово није једино место Св. Анте где људи долазе, али на Балкану ово је највеће светилиште за све Албанце, католике са Косова и Метохије, из Северне Македоније, Црне Горе. Бог ствара таква места по свету у којима даје велику милост. Ово овде створено је по духовности Св. Антуна“, рекао ми је отац Преља нагласивши да се светитељу моле сви они којима је утеха Господња потребна, било које вере и нације, и да по утеху долазе људи из свих крајева света.

Обележавање празника Св. Антуна почиње више од три месеца раније, и то уторком када се у манастиру служе литургије пет пута дневно у 7, 9, 11, 15 и 17 сати, како би сви који дођу могли да присуствују молитвама које се узносе том светитељу.

„Народ се моли, свако на свој начин, то је лепота овог места када видите све те различитости па често за ово светилиште кажемо да је екуменско место, место дијалога где се сви поштују, где сви дођу по свом уверењу, јер овде од оних који дођу половина је католика, а она друга половина муслимани, бекташи, православци и други који верују у Бога, а не припадају ниједној заједници – ни хришћанској, ни католичкој, ни православној, ни муслиманској“, узбуђено ми прича отац Преља.

Да посетим манастир, мене је привукла радозналост када сам једном приликом пролазећи ауто-путем који води ка Тирани, а којим се пролази на путу до албанског мора, видела реку аутомобила и људи који се пењу ка брду на коме стоји огроман крст. Питала сам свог колегу, муслимана из Шиштавеца, мале општине у којој живе Горанци на албанској страни Горе, куда тај народ иде?

С пуно поштовања, уздижући се са седишта у благи наклон, Сајмир ми је рекао: „То је велика светиња, католички манстир у коме се моле и муслимани. Био сам и ја тамо, и само су ме молитве сачувале“, рекао ми је Сајмир и испричао своју животну причу како га је, деведесетих година сада већ прошлог века, Шна Ндоу, како га Албанци зову, сачувао преко македонских брда, када је пешице из Албаније емигрирао у Грчку.

Тринаест уторака пред празник Св. Антуна, обележава се у свим фрањевачким, али и другим црквама посвећеним Св. Антуну. Отац Преља ми је испричао да је то почело у давно време.

„Брачни пар није имао деце, били су у заједници 22 године, желели су пород. Жена се молила Св. Анти који јој се указао једне вечери и обећао да ће имати дете, сина. И она је убрзо остала трудна, родила је сина. Претходно јој је рекао, направићеш једну деветницу (деветница је молитва која укључује девет корака, девет молитви које се упућују током одређеног периода, или једна иста молитва која се понавља девет пута, нпр. сваки дан током девет дана или једном недељно током девет недеља), један молитвени ход од девет уторака, или девет дана се моли за оно што ћеш добити. Добила је сина и радовали су се када су сазнали. То је било прво чудо. Друго чудо догодило се када је дете рођено – имало је великих проблема телесних. Поново су молили Господа да дете потпуно оздрави, и Бог је учинио да то дете оздрави. Од тада се почело практиковати 13 уторака. Жена се молила девет пута заредом, па је појачала своју молитву на тринаест уторака, у тринаест недеља, и тако и ми данас обележавамо сећање на тај догађај и чуда Светог Анте“, исприча ми је отац Преља.

У стенама над којима се издиже манастир Св. Антуна, у коме ме све подсећа на наш Острог, налази се и испосница Св. Влаха, светитаља кога празнује Албанска аутокефална православна црква. Прогоњен од Римљана почетком четвртог века нове ере, пре признања хришћанске цркве за званичну, подвижник је био управо на том месту где ће касније бити сазидана црква посвећена Богородици, а потом доласком фрањеваца бити изнедрен манастир Св. Антуна. Када су га заробили, тражили су да се одрекне своје вере и Христа, што Свети Влах није желео. Погубљен је надомак Драча на месту где се и данас налази њему посвећен манастир.

Отац Преља ми је испричао да је у оно злогласно време владавине Енвера Хоџе, када су 1966. послати војници да поруше преостале зидине претходно уништене цркве, многи од њих су остали парализовани. Народ сведочи, каже, да се догодило неко чудо док су рушили цркву. Војници су послати у иностранство на лечење, а режим није хтео да призна да се ту нешто догодило, већ да су се војници отровали од хране.

„Полако су се излечили, требало им је времена, није било питање дана“, рекао ми је отац Преља наглашавајући да су манастир и црква обнављани полако. „Прва миса служена је 1991. године, и тада је у неку руку режим био на снази, па овдашњи медији нису известили да је у манастиру одржана служба, већ да је велики број омладине био на пикнику изнад Љаћа, свуда је комунистички режим био тежак, али овде је био посебан“, закључио је отац Преља.

Манастир Св. Антуна у Албанији припада Фрањевачком реду монаштва, бискупији Драча и Тиране, духовно бискупији у Скадру.