Миодраг Тодоровић, доктор са Сејшела: Како сам под кокосовом палмом подигао синове

Упознали смо се годину дана пре експлозије, кад сам први пут био на Сејшелима, а доктор Миодраг Тодоровић је непун месец уочи немилог догађаја помогао да у Музеју књиге и путовања отворимо кутак Сејшела, један од ретких у свету.

Ово је животна прича Србина са Сејшела који је, уз готово целокупно становништво, лечио и све председнике Сејшела.

О експлозији магацина

„Експлозија се догодила наспрам мојих врата. Ту је сад кратер дубок тринаест метара. Замислите колика је то снага била! Као у Бејруту... Порушено је много домова. Срећом, то је пословни део града, па иако је разорено много зграда, у њима током ноћи није било људи. Но, многи су се пробудили изранављени, прекривени срчом, стаклом, кршом – скоро двеста људи је повређено. Тај део града изгледа као ратна зона. Само чудом нико није погинуо”, прича Тодоровић и каже да му најтеже пада ситуација у којој се нашло десетак младих запослених у његовој клиници.

Тај млади свет је био одушевљен послом, воле да помажу, да лече и разуме се да су помислили да ће изгубити посао.

„Превалио сам шездесету, али нисам желео да затворим клинику због њих. Сада смо у изнајмљеном простору, али и даље као да смо у ратном стању”, сведочи Тодоровић пун оптимизма, мада је убеђен да од државе неће добити никакву помоћ.

 Саветовали су их да наплате штету од осигурања, и др Тодоровић јесте осигуран, али:

„То осигурање не покрива рушење до темеља. Ко је то могао да предвиди и очекује?! Живот иде даље, не вреди да будемо тешка срца.”

Правих домородаца на Сејшелима нема, сви становници су овде пристигли у последња два века. Прави сејшелски домородац је – Миодраг Тодоровић.

Шта сам сазнао о доктору Миши док га нисам упознао

Када сам тек стигао на Сејшеле, коме год сам поменуо да сам из Србије, одмах би рекли: Доктор Тодоровић! Он је из твоје земље! Лечио ми је бабу, тетку, ујака, стрину, мајку, љубавницу...

Брзо је постало јасно да је у овој малој заједници доктор Тодоровић нека врста народног хероја, човек који је свакоме у неком тренутку изашао у сусрет. 

Сејшели сада имају 104.000 становника, а када је Тодоровић овде стигао, крајем осамдесетих година двадесетог века, имали су свега 57.000 људи.

Доктори су тад били реткост, а нарочито они са толико плодоносног знања и искуства. Управо зато је и стигла молба Југославији са маленог архипелага који представља тек стотинак зелених тачкица у плаветнилу Индијског океана (највеће острво је дугачко свега 27 километара), да помогне и у сектору здравствене заштите.

Ускоро се навршава пола века од 1976. године, када су Сејшели добили независност и, убрзо, подршку и прву помоћ од Југославије. На основу споразума о техничкој сарадњи из исте године, на десетине југословенских стручњака – доктора, спортских тренера, телевизијских стручњака, архитеката, инжењера – током наредне деценије и по долазиће да помажу Сејшелима, обогаћујући и сопствене животе.

„Постали смо Сејшелци!“

„Био сам млад, пуно сам знао, и они су ме молили да останем, али ја то нисам желео. Тад сам већ радио на факултету, па сам се вратио у Београд. Сејшелци су више пута инсистирали код југословенског Министарства иностраних послова да ме, готово на силу, врате на њихова острва“, рекао ми је у једном од наших првих разговора др Миодраг Тодоровић.

Његова неспремност да поново оде на крај света у нашем тадашњем министарству изазвала је чуђење и негодовање, јер била је реткост али и велика част да државе тако моле за истог човека, ма какав он стручњак био.

„Тако сам се вратио, али сам повео и породицу. Планирао сам да одрадим то што морам и да сви заједно дођемо кући. Онда су почели ратови…“, наставио је своју причу доктор.

Боравак у маленом изолованом друштву није могао у потпуности да задовољи тежње младог професионалца.

„Када откријете тако бисерно место, чак иако не испуњавате у потпуности своје професионалне жеље, добијате лепоту која завређује сваку жртву. На срећу, успео сам и професионалну страст да задовољим, радећи од јужноафричког Кејптауна, преко Маурицијуса, до Сингапура, на једном великом простору, где су Сејшели на средини океана, између Источне Африке, Блиског и Далеког истока.“

Пролазиле су деценије. Миодраг Тодоровић, знан као “Доктор Миша” провео је више времена на Сејшелима него у било којој другој држави. Одомаћио се, прихватио локалне обичаје, у пуном смислу постао мештанин:

„Моја деца су одрасла на плажама, међу кокосовим палмама. То је био важан допринос њиховом поимању света. Постали смо Сејшелци! Али, љубав према Србији не јењава и радо се враћамо у домовину, тако да ми је један син сад у Београду са породицом, а други на Сејшелима. Срећемо се унакрсно, где кад можемо.“

Клиника је преживела и пожар

Када сам стигао на Сејшеле, данима сам покушавао да ступим у контакт са господином доктором. Послао сам му писмо преко званичног имејла. Неколицину пријатеља, који су казали да га знају из виђења, замолио сам да га потраже. Испоставило се да је, недељу дана пре мог доласка, у згради у којој се тад налазила његова клиника избио велики пожар, који је захватио и његове радне просторије. Доктор ни тад није очајавао, само је био више заузет него обично.

Јавио ми се као да ме позива старији брат, посаветовао ме којим путевима да прођем и позвао у свој дом на вечеру.

Дочекао ме је са супругом Наташом и одвео до трпезе препуне морских плодова, показавши ми узгред оно што ме највише занима – књиге спремне за сејшелски кутак у Адлигату.

За столом доктор Тодоровић прича занесено, са пуно усредсређености, знања и необичних информација, па кад заврши излагање, слушалац би да чује још понешто...

На Сејшелима је толико дуго да, којем год је Србину устребала помоћ, сви би се њему обраћали.

Почасни конзул Србије на Сејшелима

Како би то свесрдно ангажовање било озваничено, Тодоровић је 2000. године добио статус почасног конзула Републике Србије на Сејшелима.

Било је разних ситуација, углавном изгубљених докумената, истеклих локалних дозвола за боравак, неопходност овере венчаног листа...

Да подсетимо, почасни конзул се именује по заслугама и части, дакле доктор Тодоровић није политички намештеник и није плаћен за свој посао. Али, јесте представник државе и увек је на услузи нашим грађанима. 

Како је Ужице постало презиме

Испричао ми је доктор анегдоту према којој је један човек који је дошао из наших крајева, не зна се кад али очигледно Ужичанин, у разговору са мештанима често помињао свој родни град, Ужице, и настало је презиме, вероватно по француској транскрипцији – Узис. Доста сејшелских породица се сад тако презива, каже ми доктор.

„Када сам стигао на Сејшеле крајем осамдесетих година, упознао сам унуку или праунуку тог, вероватно првог Србина на Сејшелима, којем сад не знамо име. Била је лошег здравља, а њен син ми је рекао да јој је целога живота највећа жеља била да види Ужице, одакле према предању потичу. Ја сам тад са собом понео неколико промотивних књига о Југославији, да их подарим важним људима. У једној књизи је на две стране била приказана панорама, у то доба, Титовог Ужица. Затекао сам жену на самртној постељи, принео јој књигу и раширио панораму Ужица. Већу срећу је тешко замислити! Била је усхићена. Сутрадан је спокојно преминула", прича доктор Миша, док испијамо сејшелски рум такамака, и додаје да се за носталгичну баку поуздано знало да је директан потомак тог Ужичанина, али да је после у његову ординацију долазило много пацијената који се презивају „Ужице“.

„Прошло је столеће, мешали су се, на Сејшелима је промискуитет велики, жене често рађају децу са различитим мушкарцима, а ствар нарочито компликује то што покаткад узимају презимена породица са којима нису у сродству. Или је наш Ужичанин био веома активан”, у шали каже Тодоровић и додаје да су на Сејшелима неретка српска имена као што су Дара, Дрина, Тара, Весна.

О српским генима и топонимима

Сејшелци су либерални у преузимању туђих имена и презимена, објашњава доктор:„Једном у болници затекао сам старе пријатеље, једну муслиманску породицу са одојчетом. Питам шта је са бебом, они кажу температура и повраћање... Узмем историју болести и прочитам име: Миодраг. Збуњено их погледам, а они кажу: ‚Извините, ми смо њему дали ваше име, јер смо вас много заволели.‘“

Тако се дешава да људи узимају и друга презимена без икакве родбинске повезаности. Тешко је тачно утврдити ко је чији потомак, осим генетском анализом.

„Уколико би се открио наш ген и2а, тек тад би се могло установити ко је коме био тата, пошто се тај ген преноси мушком лозом. Можда ћу се једном и тиме позабавити... Но, зна се да је првобитно станиште 'српске' породице острво Прален, а сада их има свуда", прича Тодоровић и истиче да су и поједини географски топоними у вези са Србијом.

Изгледа као да су наши, мада је тешко утврдити како су настали. Један кутак Сејшела се, рецимо, зове „кућа“.

„На креолском та реч нема никакво значење. Власници имања ми рекоше да је претходни власник тај простор тако звао, а и он га је преузео заједно са именом од власника пре њега. Даљим истраживањем закључио сам да је ту можда живео неко с наших простора пре стотину или стотину педесет лета. Али, доказа за то је врло мало”, дели доктор Тодоровић разне занимљивости са гостима и подсећа на сејшелско Косово, које сам имао прилике да посетим.

Утицајна српска заједница

Дошао је из Југославије, која је међу првима Сејшелима пружила подршку и помоћ, па му је и то помогло да буде дочекан срдачно и пријатељски. Одувек је, каже, био поносан што смо на тако добром гласу. Сејшелски студенти су добијали југословенске и српске стипендије, али се догађало да их не искористе, пошто су Сејшели мала земља, српски језик им је тежак, а студенти радије одлазе у веће европске центре. Па ипак се, током деценија, сабрало доста утицајних људи који су завршили школовање у Београду, научили српски и везали се за нашу земљу. Створила се солидна, утицајна српска заједница, премда су то већином Сејшелци...

И данас је, каже, политички однос према нама коректан. „На државном нивоу су одлучили да нас подрже да добијемо Експо изложбу, и то није мала ствар. Нису, и не могу бити увек на нашој страни – рецимо, када се радило о пријему Косова у Интерпол, били су уздржани. Они живе од донација. Али, донатори се полагано смењују. Некада су их финансирале Француска, Енглеска и Америка, а сада Кина и арапске земље, али и поједини шеици који су по Сејшелима подигли велелепне виле."

"Ни мањег места од Сејшела, ни веће раскрснице светова, састајалишта људи, попришта догађаја. Једноставно, на малом простору не можете да се мимоиђете. Упознао сам председнике Мозамбика, Маурицијуса, Мадагаскара, са њима сарађивао преко министарства за које сам радио... Све то учини ваш живот другачијим, све је исто, али… као кад рукавицу изврнете наопачке. Остају прсти, све је исто, али је другачије, јер смо на јужној хемисфери", завршава своју причу Тодоровић док полазимо на терасу да уживамо у величанственом заласку сунца над Индијским океаном.