Први пут у мароканском хамаму – од прочишћења до проводаџисања

Бити у Мароку, а не отићи у хамам - грех је који се тешко прашта за сваког путника жељног аутентичног искуства земље и културе коју посећује. 

Ако сте већ обишли древне градове и знаменитости, јахали камиле, спавали у ријаду или пустињском шатору, куповали зачине и арганово уље у локалним живописним суковима, пили чај од нане, јели тажин, танжију или чувену "мешуи" јагњетину код Хаџ Мустафе у Маракешу, где се гости и Гордон Ремзи - ред је да одете и у хамам.

Чак и ако вам је концепт колективне голотиње и нудизма изузетно одбојан, а купање сматрате интимним и личним чином, марокански хамам је искуство за себе.

Овде не долазите само да бисте се окупали, релаксирали, са себе спрали нечистоћу и на светлост дана поново изашли свежи и чисти. Хамам је много више ритуал него обичај, повратак у исконско, у детиње, почетак и поновно рађање. 

У жељи да мој доживљај буде што аутентичнији, посетила сам Муасин, најстарије јавно купатило у Маракешу, које постоји још од 1562. године и где долази локално становништво. Ту нема фенси свећа и арабески, џакузија и других новотарија модерних спа центара. Све је онако како је било вековима уназад.

Сам улаз у женски део хамама је изазов за себе, јер је увучен у лавиринт уских уличица. Стандардни третман кошта 150 дирхама или 15 евра, а онај нешто луксузнији, са паковањем у минералну глину с Атлас планине и кану је нешто скупљи - око 20. Одлучујем се за "гала" варијанту.

Додељују ми ситну жену крхке конституције, косе умотане у мараму, и топлих тамних дубоко усађених очију, која ме је помало подсетила на моју баку. Она је мој "телак", асистент у хамаму.

После превазилажења првог шока и помало стида од нагих и полунагих женских тела којима сам окружена,  схватам да су и све друге муштерије око мене странкиње. 

Свака има своју "маму" која јој је додељена. Кажем "маму", јер буквално такав осећај имам: као да сам поново девојчица коју мама купа, трља сапуном, испира, пере и чешља косу и плете плетенице.

Док су нас купале, певале су арапске и берберске песме, а њихови гласови, који су одзвањали у тим влажним, топлим и запареним просторијама давали су додатну мистику целом ритуалу прочишћења. 

Марокански хамам је специфичан, јер се цео процес састоји из неколико фаза. Прво вас,  док седите на поду, добро залију топлом водом из великих канти - свака муштерија добије своју, плус корпицу са сапунима и луфом, пешкир и папуче. 

Онда вас мажу специјалним мароканским црним сапуном од маслина, арганове пасте и еукалиптуса, који одстоји на кожи и добро се упије. Потом следи испирање, додатно паковање у глину и кану, а после новог заливања водом, снажни пилинг сваког делића тела специјалном луфом, који уме да буде прилично болан. 

Нисам веровала колико слојева изумрле коже је за 15-так минута са мене састругала та сићушна жена. Осећала сам се као змија која је пресвукла кошуљицу. 

Уследило је ново паковање у неку мешавину тог сапуна и других ароматичних састојака, и лежање и релаксирање на каменом поду, у топлој, паром испуњеној просторији.

На крају завршно испирање, те прање и чешљање косе.

После целе процедуре осећате се пријатно и лагано, чисто и препорођено, а кожа вам је баршунаста и глатка. Док сушите косу, испијате чај из малих посуда, који вас, тако дехидриране, окрепљује. 

Хамами, међутим, нису само купатила у којима се прочишћава и тело и душа. У прошлости су нарочито имали велику улогу као место дружења, договарања, па и оговарања и проводаџисања. Многи бракови договорени су управо овде.

Џамал, локални водич, прича да су жене имале обичај да проведу и по пет сати у хамамима. Било им је то време за релаксацију и одмор од кућних обавеза,  мужева и деце, али и прилика да сазнају шта има ново у комшилуку, па и да "безецну" потенцијалну снајку. 

Уговорени бракови били су обичај у Мароку, а управо би хамами у томе одиграли важну улогу. Ако би се сину допала нека девојка, мајка би се распитала у који хамам одлази њена мајка и у које време, па би се ту остварио први контакт. 

У каснијој фази младожења би нудио дарове: накит, камиле, краве, козе, слаткише,  па и некретнине. Ако дарови буду одбијени, ништа од свадбе. 

Најпознатија некретнина која је у Маракешу, како легенда каже, поклоњена као свадбени дар, је велелепна палата Бахија, коју је у другој половини 19. века почео да гради Си Муса, бивши роб, који се попео високо на друштвеној лествици и постао велики везир султана. Палату је започео, а његов син, Ба Ахмед Ибн Муса, такође велики везир, проширио и довршио, како би освојио срце лепе Бахије, па је по њој и добила име.

Ба Ахмед није био баш наочит. Био је низак, дебео и дежмекаст. Палата је и зидана  без спрата, само на једном нивоу, како не би морао да се пење уз степенице. 

Претходни поклони потенцијалној млади били су одбијени, па је младожења решио да одреши кесу. И успело му је.

У палату је после сместио још три жене и 24 конкубине.