Измирски добри људи

На шалтеру изван аеродромске зграде узели смо електронске картице на допуну, које нам обезбеђују вожњу метроом до града. Ако сте у недоумици куда да кренете, неко ће одмах застати, питати куда идете и показати вам лифт, степенице, перон.

Тај утисак ће се током боравка у Измиру само потврдити – људи су увек спремни да помогну, притом су стрпљиви и ведри.

Када смо на станици Хилал, на којој са брзе, аеродромске линије преседамо на градски метро, за тренутак оклевали, млади пар са бебом у колицима нам је показао где да допунимо карту и на који перон да сиђемо. Изгубили су са нама десетак минута, радо су разговарали. Тај младић долази пословно за Србију и хвали Београд, али му је Ниш најдражи. Растали смо се уз осмехе.

Када вам тако почне боравак у неком граду, онда и ви његовим улицама ходате отворена срца и ума. Наш саговорник нам је рекао да је цео град окренут ка обали залива и да вреди видети неколико крајева ове турске метрополе са више од четири милиона становника.

Изашли смо на станици Басмане – могло би се рећи да је то центар Измира, уз констатацији да је оно што се подразумева под центром толико развучено уз обалу и завучено у дубину града, да тај полукруг представља град величине Новог Сада. Хотел нам се зове "Piano", и заиста су степенице обојене као клавијатуре, а на зидовима су нотни записи.

После краћег одмора, спремни смо да уронимо у измирски живот, који тог врелог поподнева пулсира својим снажним ритмом. Булеваром Гази идемо ка обали мора. На тренутке ме Измир подсети на Солун или Атину – модерна архитектура и палмореди.

На обалу

Након десетоминутне шетње излазимо на Ататуркову улицу која се пружила дуж обале. Шеталиште крај воде већ је пуно људи, сунце се нагиње ка западу, врућина помало попушта. Шара на шеталишној површини има скоро хипнотичко дејство ако је баш добро загледате – и пружа се у недоглед.

Уз саму обалу, на бетонском кеју, пецароши у низу мирно забацују удице. Не разговарају. Један старији човек има транзистор, седи на троношцу и повремено гуцне турски чај. У стакленој чаши се на дно сместила жишка сунца. Па ко да не пожели да седне поред њега и без гласа отпрати сунце у егејске дубине.

Кренули смо десно, на север, према Тргу републике (Cumhuriyet Meydanı). Иза леђа нам стижу све веће групе партијских активиста са заставама. Субота је, трг је ограђен са свих страна, полиција чами у споредним улицама. Очито је ово главно место за партијске скупове, протесте, демонстрације свих врста.

Сетим се да сам прочитао како је Измир најлибералнији турски град у којем владајућа странка никада није победила. У овај турски град се чак досељавају млађи људи из других делова Турске, којима је досадила конзервативна доминација.

Одлазећи, бацамо још један поглед на Трг Републике. Сутон је од каменог Ататурка на каменом коњу направио црну силуету која се пропиње у вечерњу румен.

Тај споменик је настао после турске победе у турско-грчком рату, фигура Ататурка који јаше коња усред ратних сцена и једна од његових чувених реченица угравирана у подножје: „Армије, први вам је циљ – Средоземље“. Тај циљ је турска војска остварила 1922. преузевши Измир после трогодишње грчке власти.

Те вечери задржали смо се у том модерном делу града, по којем су расејани стаклени небодери, фенси кафеи и хотели западних компанија. Успели смо да пронађемо лепу башту кафића "Midpoint" и да ту пустимо да се слегну први утисци.

Парк културе на трагичном месту

Сутрадан смо кренули према највећој зеленој површини у граду – Парку културе. Живот се у Измиру, као и широм Медитерана, буди нешто касније него на континенту. Јер траје дуже у ноћ. Пошто смо већ од девет на улицама, скоро да смо сами на њима. Ту и тамо неки продавац ђеврека и људи који чекају трамвај.

Огромна површина измирског сајмишта, ограђена и беспрекорно уређена, има неколико улаза. Одлучимо да уђемо на једну од многобројних капија – ова се је по швајцарском граду названа Монтре.

Интересантан је сам настанак Културног парка. Градска управа је тридесетих закључила да ће дотадашње место за одржавање сајма већ у наредним деценијама постати тесно. А на месту бивше јерменске и грчке четврти уништене пожаром било је места напретек.

Први људи града нису имали проблема са совјетском влашћу, па су отпутовали у Москву да би сазнали како је настао чувени парк „Горки“. Тамо су им 1935. двојица руских архитеката разрадили пројекат. Пред његовим остварењем у Измиру стојимо сада, крајем лета 2023.

Тиха унутрашњост парка, огромно дрвеће, павиљони, споменици, бициклистичке и пешачке стазе. Након полусатне шетње и предаха у дубокој хладовини на клупи испод палми, схватили смо да би нам за обилазак целог парка било потребно више од једног дана. Измир нас је звао и другим лепим местима, одлучили смо да се растанемо од парка.

Све време сам имао свест да не ходамо само по однегованом парку, већ и по бившем стратишту. Овде је пре једног века насилно окончан живот двадесетак хиљада Јермена и Грка, у паљевини и погромима, а 200.000 их је прогнано. Излазећи испод лука капије, моју последњу тужну мисао тог дана посветио сам њима.

Алсанџак – космополитска супстанца града

Западно од Културног парка пролазимо крај џамије пред којом докони чистач ципела полугласно изговара куранске ајете, док му велика муслиманска света књига покрива цело крило.

Неколико минута хода и већ смо на почетку пешачке зоне са мрежом споредних улица у којима тек отварају баште понеког од сијасет кафића и барова. Главна улица се зове Киблис Сехитлери и шопинг у њој може да буде дуг и напоран.

После вишесатне шетње по четврти најзад осетимо потребу да се негде скрасимо уз пиће. Сетио сам се да смо одмах по доласку у Алсанџак видео сокак са кафеом који ме привукао баштом засвођеном зеленилом и музиком која би се могла сврстати у турске шансоне. Кафе „Поетика“.

Проблем са оваквим деловима града јесте да човек не може бити сигуран да ће у току дана два пута проћи истим путем кроз лавиринт. Имамо среће. „Поетика“ се убрзо појављује изненада, као што је претходно и нестала из видокруга. И када смо већ набасали на њу – остаћемо ту добра два сата.

Овде је сок од цеђене поморанџе заиста достојан свог назива. То су плодови који су се напили сунца. Тако се и ми освежимо том густом твари, потпуно надмоћном у односу на оно што у Европи најчешће називају цеђеном поморанџом.

На другој страни сокака је мурал са стиховима Џена Јуџела, једног од најзначајнијих турских песника прошлог века. Јуџел је рођен 1926. у Истанбулу, студирао је латински и старогрчки у Анкари и на Кембдриџу. Када се вратио у Турску, осуђен је на 15 година затвора јер је преводио текстове Че Геваре и Маоа. После две године је изашао из затвора приликом генералне амнестије.

Постао је једна од водећих песничких и преводилачких фигура Турске – његови преводи Шекспирових комада важе као фундаменти за турски позоришни живот. Умро је 1999. И шта нам поручује мртви песник овог врелог измирског поподнева?

На зиду су исписани одломци из његове песме Молим самог себе за опроштај. Песму сам пронашао у немачком преводу. Један стих гласи: Увек сам давао, давао, не марећи да ли ћу нешто добити заузврат. Заправо нисам хтео да будем јак, али морао сам, и био сам. Да, кафић се зове „Поетика“. Јуџелова поетика.

Стабло Републике

Избијамо опет на шеталиште крај мора које се у овом делу зове Кордон. Мада се ради о милионском граду, у Измиру уз обалу заиста има места за свакога. Трг Гундоду је још једна од значајних тачака града. На њему се одржавају концерти и политички скупови. Пре двадесет година ту је подигнут споменик „Стабло Републике“.

Турски скулптор Ферит Осшен је уз помоћ 13 коњаника представио турску националну борбу. У подножју споменика урезани су рељефи који симболишу хетитску, селџучку, османску епоху, а низ се завршава оснивањем Републике Турске.

Логично је да је у близини и Ататурков музеј. Враћамо се према пешачкој зони. Овај пут шетамо све до станице Алсанџак. Тамо је 2014. подигнут споменик који представља фудбалера Саита Алтинордуа. Он је за клуб из овог краја играо до средине педесетих година прошлог века пуних 27 година. Чврст одбрамбени играч је одбио понуде моћних истанбулских клубова, и никада није мењао дрес.

Када је у Турској 1934. ступио на снагу закон о обавезним презименима Саит као презиме узима име клуба за који игра – Алтинорду. После фудбалске каријере отворио је кафану у крају, његова жена је оставила сведочење да је и сам волео да попије. Испод споменика стоји запис: Добар човек. Добар грађанин. Добар фудбалер.

Помало сам дирнут овом причом из времена када се љубав према свом крају и свом дресу није могла купити. Одлазимо из узавреле четврти која се тек спрема за вече. Преуморни смо да ходамо, па узимамо трамвај. Као и метро, измирски трамвај је тих, модеран и чист.

Вече на Конаку

Силазимо на станици Конак. Ходамо дуж мора према бившем пристаништу које је претворено у продајно-гастрономски центар са низом ресторанских тераса. Од њега преко једне од главних измирских саобраћајница пешачки мост води у стари град и на чувену пијацу.

Ако се човек осврне на врху моста, може још једном да види зграду бивше царинарнице коју је 1890. пројектовао Гистав Ајфел, Ататуркову улицу и кеј све тамо до Алсанџака.

Данас нећемо стићи да обиђемо Сахаткулу, измирски лифт у јеврејском кварту, једну од највећих оријенталних пијаца у земљи, а ни античку Смирну. Све то је прича за наредне дане.

Завео нас је музиком ресторанчић надомак пешачког моста. Певачица и музичари давали су све од себе да се у предвечерје улица напуни жалом и чежњом, за недостижним стварима, за минулом љубави, за изгубљеним завичајем. Жал за младост да ме мине.

Када је приметио да смо застали, конобар је одмах пришао и питао нас да ли желимо сто. Сви столови су били заузети. Показао нам је да сачекамо. Отишао је и брзо се вратио са столом који је подупирао главом. И тако смо више на пешачкој улици него у башти провели лепо вече уз турски роштиљ и хладно пиво које се као на минхенском Октобарфесту точи на литар – али та количина у Измиру кошта свега четири евра.

Сутрашњи дан ће почети са посетом сокаку који је добио име по шансоњеру и глумцу Морену. Он је у својој најпопуларнијој песми на турском певао: „Сваке вечери вотка, ракија и вино“.

Судећи по овоме што смо видели , чули и осетили те вечери, те по овацијама које је доживела певачица, измирски Турци и даље живе по упутствима свог омиљеног певача. Само што су његовом низу додали и пиво.