Етиопија – колико после секса се сме у манастир

Највећа православна земља на планети после Русије – то је Етиопија. Провео сам два месеца путујући по манастирима, клисурама и удаљеним селима ове државе. Помешаних осећања, јер оно што сам доживео није било ни приближно очекиваном, путовао сам новим кинеским друмовима по региону који ће убрзо после мог одласка захватити страшан грађански рат.

Управо ме је тај сукоб мотивисао да се вратим својим белешкама и са читаоцима поделим како је изгледало путовање, али и дружење са Етиопљанима пре рата, и оно што је мени били највеће изненађење – какав су то траг у Етиопији оставили људи са наших простора.

Тамо где смо сви ми странци – Кинези

У једном селу затичем децу како се играју на улици. Завришташе од узбуђења кад ме угледаше и повикаше: „Кинез, Кинез!“ Потпуно ме збунише: откуд ја личим на Кинеза? Тек касније сам схватио да су једини странци које су икада видели заправо Кинези, градитељи пута, па је у њиховим главама сваки туђинац – Кинез.

Стари расклиматани комби, са мном згрченим на седишту, јури новим асфалтним путем из Адис Абебе ка манастиру Дебре Либанос. Очекивао сам рупчаге на путу и труцкање без краја и конца, а затекао хиљаде километара дуг нови кружни асфалт који обухвата северну Етиопију.

Њега су, као и све значајније инфраструктурне пројекте Африке, изградили кинески стручњаци, чије је присуство у Африци огромно.

Толико су градили у скоро свим земљама црног континента, да је и у најзабаченијем насељу могуће налетети на билборде на кинеском о „вечном пријатељству“ двеју земаља. Нико не зна колико је Кина позајмила Африци, ни какве ће последице – економске, политичке, војне, културолошке, ова сарадња донети у будућности, али једно је сигурно: захваљујући Кинезима, сада се возим беспрекорним путем без иједне напрслине и лакше ми је да дођем до најудаљенијих кутака етиопског севера него до неког села у Шумадији.

Још један значајни кинески пројекат јесте успостављање интернет сигнала широм Африке. Етиопија је прескочила „жичани“ период развоја технологије, тако да већина становништва никада није добила ни телевизију ни телефон.

Каблови нису развучени ни по градовима, а камоли по селима и саванама. Али зато данас скоро свако може себи да приушти стари мобилни телефон, у Европи превазиђен пре десетак година, и на њему да прати фудбал, индијске серије, трачеве о звездама Холивуда или долазак кише.

Кинеске компаније су муњевито рашириле бежичну телефонску мрежу по Етиопији и ретко сам у овој земљи био без конекције на свом телефону.

Бетоном против традиције

Велики скандал изазвала је изградња нове зграде Афричке уније у Адис Абеби, када су амерички и европски медији објавили да су у грађевину Кинези уградили и прислушне уређаје, а да су снимци видео-надзора ноћу преусмеравани у Кину.

Наравно, у правом хладном рату између Запада и Кине тешко је рећи ко је у праву, јер овакве оптужбе лако могу бити и лажне, усмерене на слабљење кинеског утицаја, који осваја све више афричких земаља, пре свега економским пројектима.

Свакако да европским земљама смета присуство Кине, мада су за то и саме одговорне, јер су се овде ретко појављивале као партнери, а често као експлоататори.

Очекивано је да подршка Кине има своју цену и да Кинези не желе политичке нападе од стране оних којима, додуше уз озбиљну корист, помажу. Тако се рађа посебна врста економски увезане дипломатије, где се подршка развоју везује за политичко партнерство.

Читава флота комбија крстари етиопским путевима. Полазе кад се сакупи довољно путника, а стижу без реда вожње, који зависи од среће, кварова и судара. Верска обележја су обавезан део опреме возача, јер су у оваквим возилима важнији крст, икона и молитва него везивање појаса.

Како се изађе из града, равница са понеким брдашцем даје осећај бескрајне ширине, па дође човеку да рашири руке и урони у жутило саване. Шуме су ретке, па зато зелене оазе на хоризонту увек привлаче пажњу.

Дуж овог пута види се тек понека дрвена колиба, а честе су уџерице од бетона и метала, премда би било сто пута лепше, боље за живот, и за природу кад би се мештани придржавали традиционалне градње. У односу на хладноћу бетона и здања што изгледају као пребачена из градске фавеле у природу, брвнаре на пољима су мелем за очи и душу.

Хотел код заклетог антикомунисте

Већина села нема купатило, па се купање и прање рубља обавља једном недељно у рекама. Наилазимо на једну такву веселу дружину: безмало се цело село сјатило крај обале и по травњаку распрострло садржину својих ормана да се суши на врелом екваторском сунцу.

Након три сата вожње стигосмо у Етиопско-немачки парк-хотел, неколико солидних кружних бунгалова од камена, са кровом од сламе. Власник је окорели антикомуниста, који је успео да добије азил у Немачкој, а затим се оженио лепом Немицом.

Са својом супругом се, пошто су комунисти отишли у прошлост, населио овде, на врх литице, одакле се пружа поглед на кањон реке Џаме, која се нешто даље улива у Плави Нил.

Да би у пустом пределу лакше живели, отворили су скроман хотел, где струју даје неколико соларних панела, а пијаћа вода представља највећи проблем, па кошта више него пиво.

Служе свега неколико јела: пасту и поједине локалне специјалитете, али место где се обедује је величанствено: одатле пуца видик на кањон који мештани пореде са кањоном Колорада. Поглед милује брда и литице, и са реком као да плови даље, ка Судану и Египту…

Путић од ресторана води кроз крупне кактусе, више од мене; чини се да је немогуће проћи, а да се не набодеш. На понеком тешком кактусовом листу урезане су љубавне поруке (шта зна љубав шта су бодље!).

Покоја птица јави се из жбуња – пев је сличан славујевом, али на грани стоји браонкасто-црна птичица. Долазим до простог каменог моста, са свега три лука. Сушна је сезона, па је на том месту река потпуно пресахла и привремено му обесмислила функцију.

Умало туча због историје

„То је португалски мост, изграђен пре пет стотина година“, тврди сељак што се овде затекао, а тако пише и на зарђалом металном знаку.

„Ниси у праву, подигао га је цар Менелик Други пре сто педесет година!“, подиже глас његов пријатељ, и настаде дискусија, која је, наравно, брзо прешла на етиопски језик, али сам одлично разумео о чему се споре. Уплаших се да ће се двојица пријатеља –  потући!

Ето колико је историја жива и важна просечном Етиопљанину (иначе је овај народ познат по суздржавању од свађа и конфликата у јавности).

Како год било, „португалски мост“ је права туристичка атракција са калдрмом коју су векови изгризли, пропет преко пусте реке као стари али искусни атлетичар. Ходам по кориту све до водопада, будног током кишне сезоне, а сада сведеног на свега неколико устајалих барица у рупама у камену.

Мајмунска журка

Одједном, на највишем врху литице појави се група гелада мајмуна! Нахрупише изненада и похрлише у потрагу за храном. Геладе живе само у Етиопији, а некад су настањивалe велики део Африке.

То су једини мајмуни који живе на висинама где је дрвеће реткост, тако да су се још давно манули пентрања по гранама. Уместо тога, заривају главу у траву, помно прегледајући сваку травку попут каквих радилица у канцеларији или фабрици.

Својом вредноћом успевају да надоместе тешке услове за живот, често на више од три хиљаде метара надморске висине. Занимљиво је да су геладе основале најбројније заједнице међу приматима после људи.

Када су извирили из провалије, држећи се дугим прстима за ивицу литице, уследила је права инвазија: армија гелада, налик роју пчела, раширила се по пашњаку. На грудима имају црвенкасту шару у облику пешчаног сата: нијанса боје тачно одређује позицију на друштвеној лествици међу мужјацима, односно у каквом је репродуктивном стању женка.

Заштиту траже у процепима оштрих литица, где спавају, пошто леопарди и хијене воле да их својим младима послуже за ручак.

„Једино се они веру по литицама боље него козе“, рекао ми је пастир који је недалеко напасао своје краве.

Као и сви мајмуни, и ови су бурног карактера: мужјаци ће исколачити очи и показати велике беле очњаке величине лављих другом мужјаку који им засмета, испуштајући страшне звукове.

Геладе су развиле сложену комуникацију, људима још увек недокучиву. Тек, како су се најели, травњак су претворили у журку на отвореном: урличу, грокћу, цокћу и зевају, пуће уста и биште се међусобно.

„Ово је мала група гелада, нагледаћеш их се ако будеш ишао у Симијен планине“, рече ми пастир, а ја се убрзо потом упутих са литице у манастир.

Секс-тест на улазу у манастир

Дочекао нас је онизак црквењак уроњен у белу тогу. Ни добар дан ми не рече, с неба па у ребра пита: „Кад си последњи пут имао секс?“ Лице му се претворило у знак питања.

Стојимо на капији манастирског имања, а мене – срамота. Етиопски свештеници ме стално нагоне да о оваквим темама размишљам пред улазак у светињу. Очигледно је било да очекује врло конкретан одговор (прецизан датум, можда и тачан час и минут), а ја збуњен, премећем сећања по глави и не знам шта да му одговорим.

„Они који су имали сексуалне односе у последњих четрдесет осам сати не могу да уђу у манастир нити да целивају свете мошти!“, прекиде моје мисли кратким образложењем.

„Е па, од тога је више прошло сасвим сигурно, часна реч!“, одговорих с олакшањем. Забрањен је улазак и женама током менструације, али срећом ни у ту категорију не спадам.

„Сад ћеш да видиш ногу правог свеца!“, каже ми црквењак уводећи ме у цркву налик бетонској коцки са куполом. Стигао сам у Дебре Либанос, славни манастир о којем сам много слушао.

Седам година молитве на једној нози

„Текла Хајманот, један од најзначајнијих светитеља наше цркве, живео је пре седамсто година. Молио се без престанка двадесет две године, у стојећем положају, све док му десну ногу није ухватила гангрена. Верујемо да се умешао сам ђаво: помислио је да ће га, напавши му болештином ногу, спречити да се моли, али је Божји промисао био јачи и он се, одржавајући равнотежу на једној нози, молио још седам година! Данас као највећу светињу чувамо Хајманотову ногу, за коју сматрамо да је Божијом вољом отпала, како му гангрена не би ухватила остатак тела. Зато је на иконама и фрескама приказан једноног, али са шест анђеоских крила! Када је пожелео да посети Гетсимански врт у Јерусалиму, где је Јуда издао Исуса, и Голготу, на којој је Христос распет, требало је да се из своје келије са врха планине канапом спусти до подножја, али му ђаво пресече канап. Бог му тада даде крила, тако да је до Јерусалима и натраг летео кад год пожели, као данас авиони… Једини је светац којем је Бог подарио крила. Молитве је Богу упућивао горе, у брду, у монашкој келији. Тамо обавезно иди да се помолиш“, саветује ме црквењак.

Поново ми боде очи упадљива испреплетеност древности и модерности: манастир је изграђен недавно, у омиљеном архитектонском стилу етиопског православља – у форми заветног ковчега. Чак ни додатни орнаменти попут три дугачка витража постављена изнад врата и сата на високом стубу као на железничким станицама, нису умекшали призор оштрог квадрата грађевине.

„Прву цркву, саграђену 1284. године, порушили су муслимани, а следећу затрли Италијани: од старих здања не остаде ни камен на камену! Садашњу грађевину начинио је Хајле Селасије 1961. године, пошто су му прорекли да ће дуго владати ако изгради храм изнад гроба Светог Текле Хајманота, што је и учинио, иако није наишао на одобравање свештенства“, објашњава ми црквењак, који се стара о цркви и дочекује вернике.

Манастир је угнежђен на уском појасу равнице између стрмих литица оближње планине и речице у клисури, притоке Нила. Сунце жеже као ватра, па верници штите главе чиме стигну, а имућнији сунцобранима.

Улазим у цркву као у камену кутију. Празан простор испуњавају разнобојна светла што продиру са околних витража. Део куполе префарбан је у боје етиопске заставе, а укруг су постављена три реда минијатурних прозора са витражима.

Цео један зид је такође начињен од шарених прозорчића. Блештаве браон завесе прекривају пролаз до олтара. На црквеним заставама вијори се лик цара Хајла Селасије и његове супруге царице.

Светац који је поновио Исусова чуда

Црквењак је у средњим годинама, носи зелену капицу припијену уз главу тако да му ни прамен косе не вири. Из уредне браде промаља се белина првих година зрелости. Ушушкан је у зелену одежду – вероватно је ноћ била хладна и  дневно га сунце још није угрејало.

„Хајманотови родитељи дуго нису могли да имају порода. Молише се за благослов и обећаше да ће дете посветити Господу. Када му је мајка затруднела, нападоше их пагани, а Текла Хајманот из утробе учини своје прво чудо: молитвом је призвао Архангела Михаила да прерушен у муњу учини да краљ пагана полуди. Свету се открио као светитељ већ са петнаестак година, када је могао, попут Исуса, да претвара воду у вино. Од тада је чинио чуда сваки дан и, према нашим легендама нема тог чуда у Старом или Новом завету а да га није поновио.“

Упутио сам се стазом поплочаном грубим каменом до монашких келија усечених у литицу. Путељак води кроз шуму кактуса.

Монаси су од металних и пластичних панела направили пространу терасу, где се ходочасници одмарају и моле, заштићени од силовитог ветра на висини. Па ипак, цела грађевина изгледа нестабилно, као да је ветар може сурвати у провалију.

Литица што се уздиже над нама је порозна и пуна удубљења у којима су монаси себи начинили дом. Са њених врхова спуштају се, као коса, дугачки венци сасушеног биља, па се чини као да је пред нама огромна камена глава.

Монашке келије, као и пећина у којој се молио Свети Хајманот, споља су затворене земљом, каменом или набацаним дрвеним гредама. У једној од њих затичем монаха како клечећи чита молитве.

Неколико упаљених свећа једина су светлост, а цело покућство су му два тепихчића на којима клечи и нешто светих књига. Почиње кишица и зачас камен поприма тамнију боју.

Припадник монашког реда ме одводи у другу келију, где су десетине разнобојних пластичних бурића, канти и лавора. Монаси сакупљају воду која на том месту цури из камена, верујући да је света, да носи благослов Светог Хајманота. Вода је, проверено, одлична против злих духова, а отклања и стомачне проблеме.

Крвава освета фелдмаршала Грацијанија

Тек када сам силазио из келија ка манастиру постаде ми јасна пуна висина литице. Висока је барем тридесет метара, а негде на средини је процеп из којег се спушта водопад, такође сматран светим. Над каменом стазом којом пролазим понегде се надвија густо дрвеће с бодљама што би ме озбиљно повредиле ако бих само главу усправио.

Скоро да нема цркве у Етиопији чија ризница није претворена у црквени музеј. У збирци манастира Дебре Либанос издвајају се дрвени окови, италијанске пушке, џиновски лонци за кување, круне давних царева и царица, али и музички инструменти, од којих им је неке даровао лично цар Хајле Селасије с намером да обнови ризницу. Не чуди ме наплата карата за црквени музеј, али на плаћање за улазак у богомољу никако не могу да се навикнем.

У дворишту манастира више десетина верника је поседало на под и чекају да са звучника започне  молитва. Не знам зашто не улазе у цркву, већ литургију слушају тако, седећи на бетону, тек и ја им се придружујем.

Дочекује ме исти онај добродушни црквењак и наставља причу: „Овде је био центар православља током пет стотина година. Игуман манастира уживао је такво поштовање, да је његове речи са највећим уважавањем прихватао и сам патријарх. Када су фашисти и њихов фелдмаршал Роберто Грацијани 1937. године дошли у обилазак манастира, монаси су исекли под и прекрили тај део тепихом, па је „славни“ генерал, добро угруван, заувек запамтио ову посету. Уследила је одмазда: наредио је покољ двеста деведесет седам монаха, сто ђакона и више хиљада верника случајно ту затечених. Њихови лешеви су остали разбацани по манастирском имању све до краја окупације… Цркву је Грацијани сравнио са земљом, и зато овде нема ни једног јединог трага старог здања. Подсетник на страшан догађај је споменик испред цркве – не заборави да се и њему поклониш пре него што те пут однесе даље ка изворишту Нила…“

Овде се замонашио и служио и славни отац Абуна Петрос, који је истицао како му је непојмљиво да једна хришћанска нација може овакве злочине да почини другој. Католичко свештенство доживело је освајање Етиопије као прилику да истреби „шизматике“ и покатоличи православне вернике, иако је Етиопија званично постала хришћанска држава пре Ватикана – 330. године, док је у Риму хришћанство прихваћено као државна религија 380. године.

Исповест православног атеисте

У близини манастира налази се село скрпљено од лимених плоча. На многим металним вратима примећујем осликан крст: знак да ту борави свештенство. У старијој, жутој округлој цркви која је била затворена, чува се део часног крста.

Прилази ми момчић од петнаестак година, озарена лица, са жељом да упути речи добродошлице странцу. Око врата носи велики метални крст, док му широк бели осмех квари један поломљени зуб.

Доброта му светлуца у очима и би ми тешко при помисли да дечак вероватно неће у животу успети ни тај зуб да поправи, камоли шта више, само због тога што је рођен међу металним уџерицама.

Или је, заправо, његова највећа срећа управо овде? Можда би га велики град претворио у још једног маратонца у трци за новцем и успехом, без праве среће и меке душе.

„Знаш, ја сам православни атеиста“, шапну ми на уво, а ја се сетих нашег Бране Црнчевића, којем је давно тако нешто пало на ум.

„Али, видео сам да си се молио данас“, примећујем.

„Па сви се моле. Нећу ваљда да будем црна овца“, одговара.

„Али ти не верујеш?“, констатујем.

„Па не верујем, али не верујем на православан начин!“

„А како је то могуће?“, питам у чуду.

„Па лепо, дозвољавам могућност да је све што религија говори тачно, а ако је тачно, онда сматрам правим једино православље. Због тога живим и практикујем православне обичаје. Али, што да друге својим незнањем узрујавам. При томе би ме сви напали… А молитва свакако не може да шкоди. Ако Бога има, овако сам заштићен. Светог Хајманота поштујем због његових добрих дела, али ми није баш за похвалу да неко стоји двадесет и две године и не ради ништа. Лепо је молити се, али зар не би било узвишеније помоћи унесрећеном, саградити школу или болницу, узгајати храну па је дати гладнима… А овако, само стојиш, ем ниси другоме помогао, ем ти на крају нога отпадне…“

Насмејао сам се. Очигледно је комунизам оставио трага. Разговарамо тихо, готово заверенички. Јер, када би ово изговорио пред другима, вероватно би га каменовали. Зато је изабрао странца да олакша душу. Али странца православца, па ми узбуркава мисли…

Весео је продавац бамбуса: по путу раширио стотинак правилно исечених комада бамбуса, два дигао увис, па ми се осмехује и нуди да купим, ако нећу два, оно бар десет! Утом ми се приближава свештеник, хтео би и он да ме поздрави, мада речи једне енглеског не зна. А и не треба му! Топле очи и широк осмех рекоше ми све, па му пољубих руку и загрлисмо као да смо пријатељи који се дуго нису видели. Ни приближно не изгледа као наши свештеници: преко плаве мантије пребацио је белу тогу, налик уштирканом чаршаву, а исту тканину везао је и око чела, те му само очи вире. Бела брада уоквирила му црно лице, а у рукама – кромпир! Изникао из црвене афричке земље. Немајући шта друго да ми да, пружи кесу кромпира и отправи ме даље на пут заједно са молитвама.