Грочанска Ада крије „Голог Ђоку” и грочанског Посејдона

Ток Дунава кроз општину Гроцка дуг је 24 километра, те смо одлучили да, док још траје лето, пронађено скривене оазе и плаже, као што је некада била скоро цела Грочанска ада.

„Давних педесетих и шездесетих година, ту је била чувена Грочанска ада. Колико се ја сећам, Ада Циганлија фактички није ни била плажа у граду, купалиште је било на Сави између два моста, а Ада Циганлија је имала једно купалиште тамо према Новом Београду, мислим да је ту сада обданиште. Београђани су суботом и недељом, за викенд, сви долазили у Гроцку. Било је познатих певача, глумаца, могли сте да видите Шекуларца, Бору Костића, Бебу Лончар… Да кажемо да је ово било једно монденско купалиште”, истиче др Михајло Вељковић, физијатар и заљубљеник у реку.

Овде је сада бујна вегетација не идемо на Грочанску аду, него на једно место које има помало ласциван назив и увек изазива неко смејуљење, али ја морам да кажем – идемо на „Голог Ђоку”.

Острво иза Грочанске аде дугачко три километра, а широко 500 метара, назив је добило због тога што је то некада био само пешчани спруд. Током година, природа је учинила своје и оживела бујну вегетацију, али шаљиви назив је остао.

Ако вас пут нанесе до ове оазе мира, упознаћете и грочанског Посејдона који је овде већ 50 година и има нешто највредније у животу, нешто о чему многи сањају, али немају довољно храбрости да оживе тај сан – има слободу.

„Не знам, увек сам, још као дете био мало бунтовник, другачији, мало одвојен од стварности, док нисам схватио да је мени, буквално, ово овде живот. Имам ту фрижидере где држим суђе, одвојено храну и пиће, доносим редовно лед да се то одржи”, каже грочански Посејдон Зоран Вељковић Лујза.

Каже да не устаје превише рано: „Онда узмем прво кашику маслиновог уља са мало лимуна, онда узмем мед, скувам чај од нане и узмем ракију од деке. То траје једно два сата, а онда почињем да правим акције и да планирам шта ћу и како ћу.”

Зоран воли да у миру решава судоку, слуша рок музику и ужива у природи. Неко би рекао да ужива и у самоћи.

„Нисам усамљен, имам ја овде пуно правих људи око себе. Они који долазе код мене, ако су први пут дошли одмах добију правилник, а они који долазе већ знају и опомињу ове друге… Имамо ту џакове који се носе по потреби на један, два дана кад се напуне. Овде нема пикаваца, све иде у пепељаре, зна се шта може у Дунав, шта у џакове за рециклажу, одвојено и све посебно”, објашњава Зоран.

„Кад дођу кајакаши, ја их дочекам ракијицом и позовем да дођу горе. У почетку, они онако... то је неки други, западни свет, имају неке друге обичаје, на крају питају колико кошта, ја кажем да не кошта ништа, они оду до кајака и оставе бар једно 200 динара или нешто да се захвале, али следеће године долазе и машу ми, носе нека њихова национална пића или нешто од хране и онда се ту дружимо данима.”

А ко су још радо виђени гости?

„Матори Бабура, долазио ми је и покојни Бранко Марушић Чутура, наш први рокер. Он је почео још педесет и неке године да се бави рокенролом, а волео је реку и ја њега, нормално. Слушам све – од Бетовена до Битлса, слушам и класику, и џез, и блуз, и рокенрол”, каже Зоран, додајући да ипак има нешто што не прихвата:

„’Ајде мало сам матор, али то је ово што деца сада слушају, ја то зовем туц, туц, туц, Они донесу озвучење овде од преко две хиљаде вати, чује се од Панчева до Смедерева, и онда целе ноћи, кад оду ови... ја их зовем туристи, онда они почну са њиховом музиком и то траје до седам, осам ујутру и стално исти ритам, стално... али, добро, издржим и то.”

Зоран издржи све, па и комарце:

„Ујутру се попије кафа и ракијица, па онда друга, трећа, па се после ручка пређе на шприцер, пиво, ко шта већ пије, тако да кад дођу комарци, ми смо под анестезијом, тако да је весело све. Овде је само битно да преживим комарце једно пола сата, после тога могу да седим до ујутру и да гледам звезде или шта знам... интересантно је чак и кад пада киша, кад грми, ту је хиљаду муња у секунди, а залазак сунца, то је већ нешто посебно и сваки је другачији.”

Иако је изабрао дивљину, грочански Посејдон Зоран Вељковић Лујза ће увек угостити добре људе, нарочито оне који воле Дунав јер, како каже, ко воли природу и реку не може бити лош човек.