Монемвасјà - Гибралтар истока и остали бисери југа Пелопонеза   

Јужни део Пелопонеског полуострва, због своје удаљености и теже доступности просечним туристима, жељним да своје драгоцене дане кратког одмора од радних обавеза максимално искористе и што мање времена проведу у путу, мање је истражен и ређе у понуди туристичких агенција.

Уосталом, када сте већ на Пелопонезу, пре свега обилазите Микену, Епидаурус, древни Коринт, Олимпију, Спарту, Нафплио… Толико тога значајног и незаобилазног је у понуди, да крајњи југ често остане неправедно запостављен.

Делимична одсеченост од остатка света и изостанак масовног туризма дају овој дестинацији додатни шарм. 

Бити на Пелопонезу, а не посетити Гибралтар истока, град-тврђаву Монемвасју, ипак би био највећи "грех". Смештен на двеста метара високој стени, која је некада била део копна, а до које се данас, због земљотреса и тектонских поремећаја, долази уским мостом, овај "невидљиви" град сакривен је у потпуности иза монументалне стене. Монемвасјà у слободном преводу и значи "једини приступ", град до којег се може доћи само једним путем.

Његово италијанско име Малвазија кумовало је и чувеном вину, које се прави од сорте грожђа која потиче из ових крајева, а у Монемвасји се њиме трговало вековима. Било је луксузно, ексклузивно пиће, тражено на дворовима широм Европе. Помиње га чак и Шекспир у "Ричарду Трећем", али оригинални начин припреме заувек је изгубљен, кажу, јер су Турци забранили његову производњу средином XVI века.

Малвазија је и данас део асортимана у многобројним продавницама у градићу. 

Монемвасју су још у шестом веку основали досељеници из древне Спарте, која је, упркос земљотресима, нападима Гота и епидемији куге, остала насељена све до тог доба, када су је, према историјским подацима, докрајчили Словени. Спартанцима је висока неприступачна стена вероватно деловала као сигурно место за нови живот. Монемвасјà је један од најстаријих у континуитету насељених утврђених градова Европе. 

За разлику од осталих регија на Пелопонезу, "мрачни средњи век" за Монемвасју је био доба просперитета и успона, због стратешки важног места, на раскрсници комерцијалних путева, па се град развио у значајну културну и трговачку луку.

Захваљујући свом тешко доступном положају, увек је одолевао освајачима, који су, у покушају да забоду своју заставу на тврђави, имали обичај да годинама изгладњују локално становништво. 

Монемвасја је последња пала под турску власт и прва се ње ослободила. Њени грађани су најчешће, и под туђинима, имали више слободе и већа права од других поробљених крајева. Реално, највећу пропаст доживела је после ослобођења, када су се супротстављене грчке фракције бориле за превласт. Звучи познато?

Нови процват почиње тек 70-тих година прошлог века, са развојем туризма, доласком нових становника и обнављањем оронулих кућа и грађевина.

Шарм средњовековне тврђаве, уских калдрмисаних улица и окерастих камених кућа, које се степенасто спуштају низ стрму литицу сурове стене, попут камелеона замаскиране идентичном бојом архитектуре, остао је до данашњих дана.

Византија, Венеција, Отоманско царство - Монемвасјà као да је покупила од свачије чизме понешто и дубоко га уткала у своју мистериозну лепоту. Овде ћете повремено имати осећај као да сте на Санторинију, Родосу, Фолегандросу, али и у Сан Ђимињану или Ла Валети.

Поглед са горњег платоа пуца на пучину, као са прамца Титаника, недостаје само глас Селин Дион.

У уличицама Доњег града увек је живо, многобројни туристи гуркају се између стиснутих камених здања начичканих сувенирницама и ресторанчићима.

Овде је и родна кућа једног од највећих грчких песника XX века, левичара, припадника покрета отпора, девет пута безуспешно номинованог за Нобелову награду, Јаниса Рицоса.

Ако вас пут нанесе у ове крајеве, има још места чији се обилазак не сме пропустити. 

Нешто даље ка југу је Неаполис, а у близини њега, из места Пунда, трајект вози до само пар стотина удаљеног рајског острва Елафонисос. 

Леп градић Гитио смештен је на суседном "рогу" Пелопонеза, полуострву Мани, нешто западније. Некада лука древне Спарте, данас врло питорескно место, које красе усидрени рибарски бродићи и низ живих, аутентичних рибљих таверни уз саму обалу, са врло пристојним ценама и увек пуни гостију.

Шеталиште уз море нуди диван поглед на мало острво-тврђаву Кране. Према легенди, управо ту су прву брачну (прељубничку) ноћ провели Парис и Јелена, пред одлазак у Троју.

Гитио окружују изузетно лепе питоме пешчане плаже са боровом шумом и медитеранским растињем у позадини, од којих нам је за око запала Афродитина. 

Двадесетак километара одатле је и "Арисов град", Ареополис. Шта би се радило у месту које је добило име по богу рата, није тешко претпоставити. Управо овде подигнут је устанак против Турака 17. марта 1821. године, а устаничка застава још се вијори у оригиналном камену у који је ондашња пободена.

Ово живописно место сивкастих кућа од камена, као да је измештено са неког далматинског острва и уденуто ту, у пелопонеску загору. Шетња уским путићима између уснулих кућа са затвореним шкурама у врело августовско послеподне, однела ме је на тренутак у детињство, али ме је мирис свеже печеног гироса из оближњег ресторана вратио у грчку реалност. 

Пар километара даље чека ме још један драгуљ пелопонеске обале, до којег се стиже вијугавим путем преко високих брда, али је свака кривина вредна труда. Сардински смарагдне воде Лименија, Ареополисове луке, насеља аутентичних камених кућа уз обалу, осим уживања у пливању са стена које их окружују, крију и нека занимљива морска створења.

На сваком ћошку су упозорења да ћете, уколико запливате дубље у залив, наићи на бројне морске корњаче, чије је ово природно станиште. Током кратког, двочасовног боравка у Лименију нисам имала ту срећу. 

Можда се вама посрећи.