Шта се деси у Кенији, остаје у Кенији – како се заљубити у жирафу и слона

У својој седмој години Волтер је одважно саопштио родитељима како ће направити природњачки музеј, а до десете је већ имао више експоната сакупљених у пространој шупи иза породичне виле недалеко од Лондона него већина државних музеја. Породица је, наравно, била згрожена његовим страстима, па је покушала на све начине да га од музеја одговори, а кад је видела да је ђаво однео шалу и да немају где да сместе 46.000 експоната које је овај њихов ексцентрични изданак сакупио до свог двадесет и првог рођендана, решила је да му поклони оно што је највише желео: зграду за музеј, који и дан-данас ради.

Није ми намера да се поредим са једним Ротшилдом, али је чињеница да се у његовом животу донекле препознајем. Јер, ја сам са десет година написао први статут библиотеке-музеја који сам касније, уз поприличне жртве и противљење породице, претворио у успешан пројекат, опредељујући се пре за спасавање књига и легата него за зарађивање новца. Зато ми је лако да замислим колико је Волтер био срећан када је уређивао чудесно здање свог музеја.

По дворишту је пустио да се слободно шета читав један зоолошки врт, где су нарочито били заступљени кенгури, корњаче, јелени и посебна врста зебри које је повремено упрезао у кочије и тако се возио по Лондону, на запрепашћење обичног света.

Његов музеј заправо је био бескрајно царство препарираних животиња – од белих медведа и носорога, до слонова, крокодила и чак двеста осамдесет хиљада птица! Ајкуле је Волтер окачио да висе са плафона, тако да препадају посетиоце што су, у десетинама хиљада, хрлили у сеоце где је живео да виде то чудо невиђено.

Било је то доба када је Европа још увек откривала свет. Волтер је ангажовао четири стотине колекционара на свим меридијанима планете да за њега сакупљају чудеса природе. Тако је откривено чак 4.800 нових врста инсеката, тако је утврђено и да се група жирафа у Кенији, сада знаних као Ротшилдове жирафе, разликују од свих других на свету. Била би то бајковита прича да данас нисмо сасвим свесни колико је био у праву Волтеров професор Алфред Њутн када му је рекао: „пуниш музеј, али празниш свет, а то је ужасно“.

Све што радимо, мора бити на корист планете, мора је богатити, спасавати, штитити. Колекција не сме бити сврха сама себи и не сме никоме наносити штету. Да је остало само на Волтеру, штета не би била несагледива, али хорда других колекционара, а затим све више гладних уста растуће људске популације, умножавање похлепних произвођача жељних да задовоље сваку перверзну жељу за егзотичним накитом, храном, украсима и одећом, покренули су оно што данас зовемо „Доба масовног истребљења“, када постоји стварна опасност да човек истреби већину других бића на планети, а на крају можда и –  себе.

Отац ће Волтера, пошто га је грешком испред кућног прага дочекао пакет са живим медведићима, чак искључити из тестамента и одсећи од великог богатства.  (Извор: Крик Влас Џонсон, Отац лопов, Викинг, Лондон, 2018.)

Волтерова природњачка збирка ипак спада у најбољу приватну збирку икада сакупљену у свету. Сакривао је Волтер колико троши од породичне имовине, али је на крају упао у дугове. Да би прикупио средства, продао је целу своју збирку буба, а нешто касније једном америчком музеју и своју најдражу збирку птица. После Волтерове смрти сазнало се да није музеј био једини извор његових финансијских брига, већ и, до дана данашњег непозната љубавница која га је, са својим мужем, уцењивала и узимала му значајна средства читавих четрдесет година! А он јој је плаћао да не би осрамотио породицу и повредио мајку.

Љуби, љуби, ал главу не губи

Љубио сам различите жене и ја, понекад се због неких и покајао, а моја мајка је такође због мојих љубави пропатила, па чак и ту могу да га разумем – размишљам док на фарми Најробија љубим Ротшилдову жирафу. Знам, због тога се сигурно нећу кајати. Да би се пришло високој лепотици, направљен је посебан трем у висини њене главе. Како у животу ништа није бесплатно, чак ни жирафин пољубац, морао сам заузврат да јој дам нешто хране. У знак захвалности, испружила је храпави језик дуг пола метра и њиме ме лизнула по лицу. Није баш било нежно, али ми је пријало.

Још памтим тај љубавни састанак на висини од пет метара: гледамо се у очи, мазим јој огромну главу, додирујем јој браду и образе. Она ме радознало посматра, пита се шта ли још имам у џеповима. Види се знатижеља и интелигенција у једној глави тешкој тридесетак килограма која би ми се, да може, радо сместила у крило!

Сад знам како су се осећали Бети Лесли Мелвил и њен супруг Џок, кенијски праунук шкотског грофа, када су у својој новокупљеној кући 1979. године посматрали ова фантастична бића док су им провиривала кроз врата и прозоре. Само што то нису обичне јединке, већ Ротшилдове жирафе којих је, у том тренутку, у дивљини Кеније било мање од 150.

Када су сазнали да држава намерава да уништи и њихово последње стално станиште у дивљини, брачни пар се дао на посао. Решили су да не дозволе да високе жуте лепојке изумру и посветили су свој живот њиховој заштити. „Ако не можеш да промениш ствари у држави, промени их у својој кући и у свом дворишту“, био је њихов мото, тако да су своју фарму претворили у сигурну кућу и одгајалиште жирафа.

Књига коју је написала Лесли, о усвајању и одгајању своје прве жирафе Дејзи Ротшилд, постала је светски бестселер. После тога су и саму Лесли прозвали „Госпођа Жирафа“, чиме се поносила. Уследиле су књиге мени чак и драже: Слонови имају право првенства и Носорог у башти ружа. Дошао сам у овај парк не само да пољубим жирафу, већ и да се поклоним сенима тих људи што већ дуго нису међу нама, захваљујући којима сада Кенијом табана више од седамсто Ротшилдових жирафа. (Укупно их на свету има између две и две и по хиљаде, са значајном популацијом још једино у суседној Уганди).

Овај центар наставак је тог подвига. Док се неки занесени пар негде у даљини пари, неколико умиљатих жирафа, најређе и највише врсте на планети (достижу висину од скоро шест метара), увек су ту да упознају посетиоце. А то је, заправо, најбоља њихова заштита, јер онај ко их упозна, не може да их не заволи, а онај ко их заволи, неће моћи да их не заштити. На улазу у Центар за жирафе, како га сад зову, стоји натпис: „Кенијско друштво треба да буде у хармонији са природом и да живи одрживо“.

„Највише воле да једу лишће изузетно бодљикавог дрвета акације. Дневно у своја четири желуца, колико свака жирафа има, унесу око 35 килограма хране, а мушке јединке и до 130! Ово што си им дао... то за њих није ни један залогај! Нису баш неке спавалице, одмарају се тек до 30 минута дневно.

Породична су и дружељубива бића, као што видиш. Живе у заједницама од најмање пет, а некада и са више од педесет чланова. Ако остану саме, пашће у депресију. Веома су чисте, лижу и себе и своје рођаке, чисте се чешањем о стабла или купањем у блату или песку. Имају огромно срце у сваком смислу. Тешко 11 килограма, сваког минута испумпа 76 литара крви, те је њихов крвни притисак три пута већи од људског! Али, могу бити и опасне: ударцем ногу могу чак и лава да убију. Највећи непријатељи су им хијене и лавови, који нападају младе или болесне јединке, па у дивљини чак половина младих сконча као храна“, прича ми дежурни водич док приносим још лишћа акације не бих ли измамио још неки пољубац.

„Овом бодљикавом дрвету мало ко може да приђе, а где нема жирафа, одмах и оно изумире. Жирафе помажу распростирању семена акације, тако да је међузависност огромна. Исто је и са птицама“, објашњава водич док посматрам птичицу како стоји на леђима жирафе. Виђао сам то на сликама, али сам увек мислио да се ради о уметничкој конструкцији, да је визуелно човеку занимљиво да упари малену птицу и огромну жирафу, те да у природи мора бити само редак случај да птица баш мирно стоји на леђима тако великог створења које се стално климата и креће. „Ове птице се хране бувама и крпељима које живе на жирафама. Без дуговратих нема птица, без птица живот жирафа би постао пакао“, сазнајем.

Када се, после петнаест месеци трудноће, жирафа породи, првих недељу дана мама и беба проводе лижући се и мазећи, упијајући мирис једно другог. Али бебе брзо уче да буду независне, а заузете жирафе групишу своје младе у неку врсту жирафа-обданишта!

Већ знам да свака дуговрата лепојка има различите шаре, да су оне као отисак прста, али ми сада скрећу пажњу да једино Ротшилдова жирафа нема шаре испод колена.

Питам се како јој се не заврти у глави од толике висине, а онда ми стручњаци који овде раде објашњавају да она у вратним крвним жилама има посебне вентиле који спречавају гравитацију да повуче крв из главе, а уједно контролишу количину крви у мозгу када животиња одлучи да спусти главу. Како је све то чаробно! Преплављује ме осећај топлине, љубави, захвалности што сам на нашој чудесној планети имао прилику да се сусретнем, упознам и пољубим са овим прелепим створењима.

У близини парка налази се скривалиште за птице уз реку Гого. Да би посетиоцима учинили додатно задовољство, на поједине гране радници су окачили кукуруз и друго зрневље, па жуте и црвене крилате лепотице могу да се осмотре изблиза... Дивљина је, заправо, веома питома. Бројим колико различитих врста птица сам видео: за сат и по, двадесет и две. Кажу ми да нисам добро гледао, или нисам био довољно тих док сам ходао, пошто се дешавало да туристи изброје и по шездесет врста.

Стигао сам до огромног знака: „Пут за жирафе, пролаз дозвољен само жирафама, остали одступите!“ Кажу да оне могу да трче и брже од шездесет километара на сат, док су им ноге повезане тако да са једне стране трче усклађено, а са друге у другом темпу, тако да у галопу никада не додирују земљу истовремено.

Поред Ротшилдове врсте, у Кенији живи скоро 30.000 других жирафа, што је око тридесет одсто свих афричких дуговратих сисара. Сазнајем и то да су репови жирафа били веома цењени у старом Египту и да се могу видети осликани на зидовима пирамида и храмова. Панои на улазу у центар дају још обиље информација, читав школски час о овим животињама. Сада Центар за жирафе највише и ради као образовна институција: хиљаде ђака и студената сваке године дође овамо да помази и пољуби жирафу, да науче колико је чудесан свет у којем живе, а који морају да чувају. (Центар се издржава донацијама, продајом улазница и сувенира)

Слончићи у акцији

Давид Шелдрик био је први управник националног парка Цаво, највећег у Кенији. Цео живот је морао да се бори са нелегалним упадима у парк, са бандитима и криминалцима који су желели да побију што више животиња за мало користи. Његова жена Дафне Шелдрик била му је десна рука. Када би заједно наилазили на бебе-сирочиће носорога, слонова, антилопа, зебри и још десетине других животиња, чији су родитељи нестали, најчешће окрутно убијени, нису могли да их препусте дивљини, јер би без родитељске заштите брзо угинули.

Дафне је њима давала млеко из продавнице, али су слончићи били неухрањени, а убрзо би и умирали. Младунци у потпуности зависе од мајчиног млека. Шта све та жена није покушавала настојећи да их одржи у животу, али није успевала. Набављала је млеко из свих крајева света, мешала га са разним супстанцама. На крају је, из Европе, увезла млеко са високим процентом кокосовог уља. Испоставило се да је оно по хранљивости најближе млеку слонице. Лично је Дафне осмислила формулу која је омогућила да се спасу стотине слончића – сирочића.

Добила је Дафне титулу грофице и орден од краљице Елизабете Друге, почасни докторат и још признања. Сматрам да би име ове хероине планете, морало да се нађе у школским уџбеницима широм света, као пример изванредне племенитости и човечности, исправног става према животу и свету. Свет би кудикамо брже напредовао ако би своје јунаке са бојних поља замењивао другачијим јунацима – борцима за здраву природу и миран живот. Уместо крвопролића и несрећа свих врста, треба већи значај дати разумевању и помоћи свакој души. 

Африка је препуна појединаца који доказују колико може бити огроман и благотворан утицај једног човека. А шта тек може да учини цела породица када се удружи – сведочи „Шелдрик траст“, сада невладина организација коју је основала Дафне Шелдрик као успомену на свог супруга. Пред стотинак гостију, који у тачно одређен час могу да их посете, изводе се слонови-сирочићи.

Време је купања, игре, храњења. Велика колица препуна су флаша млека припремљених по Дафниној магичној формули. Чувари задужени за свакодневну добробит животиња увек су Кенијци, зато што толико заволе животиње да ту љубав шире у својој заједници и тако стварају додатан круг људи који настоје да се неразумно убијање смањи. Гледам како чувар, насмејан од ува до ува, у свакој руци држи по једну дволитарску флашу. Прилазе му два слончића и крећу да сисају из све снаге, истовремено, сваки са своје стране. Мало даље слонче помаже сурлицом чувару, придржава му флашу док га храни. Када се наједу, следи купање, прскање, играње.

Машу весело сурлама и репићима. Бебе се бацакају по блату из све снаге, сурлицама узимају воду и прскају се међусобно, а повремено млаз шикне и у публику. Слушамо појединачне приче: овом слончићу је мајка убијена, оног је крдо оставило јер је упао у рупу из које га нису могли извући... Ко жели, може слончића и да усвоји – плаћањем месечне суме за његово издржавање.

Око једне канте нарочито су нахрупиле слоновске главе. Слончићи скупили уши уз тела, па пију воду. Водич нам говори како је потребно двоје људи да одгаје једно слонче. Чули смо да пију чак по двадесет и четири литра млека дневно! Сада је ова невладина организација најуспешнији центар на свету за подизање незбринутих слончића, мада се брину и о значајном броју носорошчића. Финансирају се углавном од улазница које плаћају туристи за посматрање дражесних призора купања и храњења малих стокилаша. Није то никакав слоновски шоу, већ уобичајено купање и храњење, а туристима се наплаћује могућност да један сат у току дана томе присуствују. Посетиоцима бу душа хтела да полети, заштити ова чудесна бића.

Није дозвољено да се људи са слончићима играју, пошто ће сви они бити враћени у дивљину и није добро да се навикну на мажење и остале сентименталности.  (Невладина организација је власник и посебног авиона којим надгледа живот слонова и других животиња у дивљини).

Но, немогуће је раздраганим слончићима забранити да повремено своје знатижељне сурле испруже ка посетиоцима или да се понеки заигра и залети у игри право међу госте. Упркос строгим правилима и кратком времену које је дозвољено провести са животињама, интересовање публике је огромно, јер ови незграпни лепотани знају како да оставе незабораван утисак.