Кенијска ломача од кљова и суза – колико је живих слонова у сто милиона долара вредној слоновачи

„Велики циљеви захтевају велике жртве. Сад позивам људе целог света да нам се придруже и да једном заувек елиминишемо трговину слоновачом у Кенији.“

Ове речи, угравиране на једноставан бетонски споменик, потписује некадашњи председник Кеније Данијел арап Мои, за време чије владавине је убијено највише слонова у историји ове државе. О каквој се великој жртви ради?

На самом улазу у парк упознајем Ванђиру, лепушкасту црнопуту касирку. Ниског је раста, кратке коврџаве косе препуне увојака. Још увек је студент, а радом у Националном парку зарађује за школарину. Живи у фавели, у најсиромашнијем делу Најробија, у којем су пљачке саставни део одласка до посла или продавнице. Нада се да ће знањем победити сиромаштво, али и помоћи својој земљи.

Како је Данијел арап Мои преокренуо судбину слонова у Кенији

„Највише на свету волим слонове. Колико су огромни, толико су им и душе велике. Очи су им океани дубине, а сурле најтананији нерви душе“. Тако прича Ванђиру о слоновима, буди машту, покреће љубав, али и сурово брзо враћа у реалност.

„Хрпа пепела коју овде видиш, то је споменик највећој ломачи слоноваче у историји. Управо је на том месту 1989. године спаљено дванаест тона заплењене слоноваче, тада вредне више од милион долара. То је председник Данијел арап Мои учинио на предлог управника парка – господина Ликија, коме може да буде захвалан јер је та акција преокренула слоновску судбину и остала упамћена као најпаметније што је тај председник учинио током свог дугог мандата“ каже Ванђиру.

„Поштени људи којима је стало до заштите слонова, постигли су компромис са председником: он ће стећи славу и његово име ће се свуда спомињати као да је најзаслужнији, не би ли коначно учинио истински напор да искорени трговину слоновачом и спасе ове дивне животиње. А та велика жртва коју председник спомиње, односи се вероватно на то да злонамерници неће више зарађивати убијањем невиних животиња, односно да неко у власти неће добијати део профита како би им све то омогућио“, огорчено додаје Ванђиру.

Гледам у слике спаљивања моћних кљова ових величанствених, интелигентних и осетљивих животиња, више пута снимљених како оплакују своје мртве, а сада брутално побијених зарад профита... Новинари из целог света пренели су јасну поруку сликајући ову потресну ломачу: ако се нешто хитно не предузме, слонова више неће бити.

„Уместо да са њима живимо и од њих учимо, слонови ће постати само слика у уџбеницима. Месечно их је, само у Кенији просечно убијано по хиљаду, и постојала је могућност да за неколико месеци не остане ниједан!“, ужаснуто говори Ванђиру. Њени тамни образи румене се од бола.

По кенијским пољима и брдима ходало је чак 130.000 слонова 1973. године, да би их 1989. било свега 16.000, a данас (2021) Кенијом тумара 36.000 ових нежних џинова.

„Тек после ове наше ломаче забрањена је међународна трговина слоновачом, па се ни данас у већини држава она не може легално купити. Уколико је пак набавиш, те предмете више не можеш слободно преносити из државе у државу, што јој драстично смањује вредност, па и потражњу“, објашњава Ванђиру.

Крвави рат заштитника животиња и разбојника

Читава врста, угрожена сулудом похлепом за предметима који човеку нису неопходни, коначно је спасена, али је и даље остала угрожена.

„Обрати пажњу на онај стуб…“, показује Ванђиру на округлу зелену конструкцију налик паноу са рекламама.

„То је Споменик херојима заштите природе. На њему су исписана имена десетине људи, углавном чувара националних паркова, који су дали своје животе у борби са бандитима бранећи животиње, или покушавајући да животиње врате из насељених области у природу. Једино та имена признајем, једино њихову жртву поштујем“, каже Ванђиру и додаје да је већ деценијама у Африци у току крвави рат заштитника животиња и разбојника, рат у којем се, као и у сваком другом, често пуца и убија, а највише страдају недужни, у овом случају – слонови.

У Најробију се ја више не плашим за себе. Плашим се за будућност дивних бића која настањују национални парк, без којих не само Најроби, већ цела Кенија, губи пуни смисао.

Последице вишестолетног лудила се ипак примећују: готово да је уништен ген слонова за стварање великих кљова, пошто су те животиње давале знатно мање порода и нису биле у стању да следећој генерацији пренесу своје особине.

Већина ових чудесних дивова на које наилазим по Африци сада имају скромне кљове, а многи их уопште немају! Научници сматрају да је то одговор природе на људско безумље. Нешто се догодило у телесима ових величанствених створења што је тешко до краја научно објаснити. Да ли је заиста у питању само природна селекција? На пример, женке слонова нису имале кљове у 2 до 4 одсто случајева. После грађанског рата у Мозамбику, регистровано је 51 одсто женки без кљова, а у Адо националном парку у Јужној Африци чак 98 одсто!

Ванђиру сматра да су сами слонови постали свесни опасности, те су менталном снагом успели да утичу на своја тела! Како год било, она наглашава колико је застрашујућ и неразуман људски однос према овим древним бићима. Јер, слон без кљова не може да обавља много уобичајених дневних послова – не може да копа земљу тражећи воду, не може да вади минерале из земље, да ломи кору дрвећа које једе, нити да обара стабла. А, када слон пронађе воду, користе је многе друге врсте у природи. Када слон обори стабло, оно, тако полегло, постаје дом другим врстама.

Сетих се како и у Адлигатовом Музеју књиге и путовања постоји неколико предмета од слоноваче, а посетиоце нарочито задивљује једна кљова коју је у Србију донео дугогодишњи дипломата СФРЈ у Африци. У музеју је приказујемо као подсећање на страшан злочин који се чини, као упозорење и наук будућим генерацијама, а посебну иронију и нечовештво осликава читава колона слонова изрезбарена на самој кљови! Реч је о легату Слободанке и Станимира Јовановића – кљову су набавили још у Титово доба, у време када није била довољно развијена свест човечанства, а нарочито наших људи, о угрожености слонова.

Колона слонова дуга 50 километара

Баш када сам дошао у посету Националном парку Најробија, увелико се спремала нова ломача. Кости још увек нису стигле, биле су још у магацинима, али ми је Ванђиру спремно извадила фотографије. Тек је онда уследила неверица! За потпалу која ће се догодити за месец-два припремили су сто пет тона слоноваче, тона и триста педесет килограма носорогових костију, а на сликама су се виделе и коже лавова, жирафа, још и сандаловина...

Ванђиру је била на ивици суза.

„Не знамо колико је тачно слонова убијено да би се сакупило сто пет тона њихових кљова, али сасвим сигурно између осам и десет хиљада! Осам и десет хиљада слонова! Замисли само: када би се поређали један за другим, та тужна колона била би дуга више од педесет километара... То је наша реалност, после скоро тридесет година од првог спаљивања, сваког сата убија се четири до пет слонова – да би неко носио огрлицу или држао на свом столу украс од кљова! Људи су звери каквих нема у природи! Још је горе са носорозима, тона и триста педесет килограма њихових рогова пропорционално значи да је много већи део популације настрадао него што је то случај код слонова. А да иронија буде већа, научници су доказали да је састав тог рога потпуно исти као састав људских ноктију! Дакле, само сулуда празноверја глупих људи терају читаву једну врсту на праг изумирања, уместо да, ако већ желе да побољшавају либидо или здравље тим костима, просто грицкају своје нокте!“, прича Ванђиру плачним гласом, а ја не знам шта да одговорим, како да је утешим.

Тешко је не пустити сузу пред брдима костију. Спаљивање ће се обавити тек када ја напустим Кенију, па сам је замолио да ме током тог догађаја позове и укључи видео камеру, како бих и лично видео ватру од које се срце стеже. То је и учинила и ја сам посматрао како гори сто милиона долара вредна слоновача. Пре него што је упалио гомилу, председник Кеније је рекао: „Шаљемо јасну поруку да је за нас слоновача безвредна, осим ако није на слоновима“. Да, неупоредиво су вреднији живи, а то нарочито знају они који су имали прилику да се слоновима загледају у очи, чије су сузе потпалиле ломачу. Слоновача иначе не гори брзо. Натопили су је нафтом, па ми опет кажу да су гомиле гореле споро, данима. У испрва бурној, па дугој тихој ватри, као да су се душе десет хиљада слонова са димом дизале у небо.