Репортер РТС-а у кући у којој је живео комунистички диктатор Енвер Хоџа

Блок – данас најпосећенији део Тиране

Већ сам писала о Блоку, делу Тиране који је у време владавине Енвера Хоџе био резервисан искључиво за комунистичку елиту, блиске сараднике Енвера Хоџе и његову резиденцију. Тамо се није могло скоро пуних тридесет година. Чувала га је државна гарда и био је заштићен са свих страна па је отуда и добио назив Блок, данас „бивши Блок“. Да затвори све прилазе Блоку и изолује себе и своје сараднике који су ту живели од 1945. године, Енвер је донео је одлуку крајем 1961. године, када је Албанија прекинула дипломатске односе са Совјетским Савезом.

Блок – некада забрањена област за обичан свет, данас један од најпосећенијих делова града. Обилује луксузним пабовима, рестораним и кафићима, главно је место за ноћни  провод, али и обиласке радозналих туриста. У две речи центар града.

Чини ми се нигде као у Тирани нису толико видљиви водичи који, носећи заставе земаља својих група високо изнад главе, шетају градом представљајући његове знаменитости радозналим туристима из свих крајева света. Обавезна тачка заустављања у Блоку јесте на углу испред ограде куће у којој је некада живео комунистички диктатор Енвер Хоџа.

Управо тај призор, који је највидиљивији у рано пролеће па све до позне јесени, када се као мрави туристи размиле Тираном, која из године у годину бележи пораст туристички посета, заинтригирао ме је да завирим иза зидина тог здања и осетим део атмосфере из живота човека који је деценијама одлучивао о судбини Албанаца. И морам признати да сам остала без текста. Пространство, склад боја, уметничка дела, луксуз нисам могла да доведем у везу с њим.

Обратила сам се Дирекцији за владине услуге где ме је дочекала љубазна и млада директорка Емиља Џура, од које сам добила дозволу за обилазак куће. Објаснила ми је да су неке од предратних вила у Блоку, које су биле конфисковане од власника, а које су користили високи официри Енвера Хоџе, враћене старим власницима, односно њиховим наследницима, а да неке и даље користи државни протокол. Кућа у којој је Енвер живео последњих 10 година своје владавине, до последњег тренутка живота, грађена је државним новцем за потребе Енвера и његове вишечлане породице, која се из Блока иселила почетком деведесетих година прошлог века, тј. 1991. године, када је он отворен за слободан пролаз грађана. Од тада кућом управља дирекција која је то здање донедавно користила за организовање разних свечаности владе.

Кућа у којој је живео Енвер Хоџа има 7.000 квадрата

Познати архитекта комунистичке Албаније Кељменд Коланеци заједно са групом стручњака пројектовао је садашњи изглед Енверове куће и ходником ју је повезао с вилом у којој је по доласку на власт Енвер првобитно живео, а која је била је одузета од једне италијанске породице. Тик уз њу саграђена је нова кућа која данас носи исти назив, Вила 31. Опасана је оградом, травњаком и фонтаном са прелепом скулптуром. Грађена је на два спрата. Један део куће од 1975. године Енвер је користио за званичне посете, пријеме делегација, организовање разних свечаности, своју канцеларију и становање, док је други коришћен за становање његове породице.

У двориште познате виле коју и данас чувају припадници републиканске гарде увела ме је управница зграде, Маринела Сарачи. Ушле смо на споредан улаз који је био резервисан за чланове породице. Иако је кућа празна и тренутно се реновира, на самом улазу сам остала без даха. Морам признати да нисам очекивала такав призор. Соцреализам споља, луксуз унутра. Два лифта, базен, камини на сваком спрату, централно грејање, клавир, у поткровљу соба за тајне разговоре међу члановима породице, све је било уређено и осмишљено до најситнијих детаља.

Током моје посете кућа је била празна, без намештаја, али судећи по абажурима лустера, рамовима огледала, пажљиво бираним бојама зидова, плочица и санитарија у купатилима (нисам успела да пребројим колико их има) и деловима намештаја који сам затекла, чини се да су друг Енвер и његова вишечлана породица уживали и живели у луксузу.

Да бих боље разумела то време и начин живота у Албанији, потражила сам помоћ пријатеља. Срели смо се у „Комитету“, кафићу који је уједно и музеј, а чији амбијент красе предмети из доба комунистичке Албаније. Некадашњи директор школе, професор математике у пензији, пријатељ моје породице, Агим Јакупи, одрастао је и живи у Тирани. Прича ми да су у доба комунизма Албаници живели „комунистички“.

„Није било класних разлика, али је она ипак постојала. Била је криза, није било довољно хране у градовима. На селу је могло да се производи, али само за личне потребе, све остало је одлазило у задруге. Узимала је држава. Имао сам плату и држао приватне часове за које бих добијао понеко јаје, комад сира, кукурузног хлеба. Дуго је то трајало“, присећа се Агим и додаје: „Колико чланова има породица, толико јаја можете да купите у продавници недељно. Месо смо добијали исто тако, килограм недељно, и то неко увезено из Бразила, лошег квалитета, живели смо у нади за боље сутра и у убеђењу да и друг Енвер дели нашу судбину. Да вечера чорбу од таране и да живи животом као и сви Албанци тада“, испричао ми је Агим помало стидљиво и са сетом.

Када је Енвер затворио Блок 1962, Агим је имао 14 година. Све прилазе том делу града чувала је гарда. Унутар Блока одвојао се живот по свему судећи другачији од оног којим су живели сви остали грађани.

„С обзиром на то да није било телевизије или да је ретко ко могао да купи ТВ пријемник, корзо и биоскопи су били изузетно популарни. Главни корзо је био управо на главном градском булевару тик на уласку у Блок. Туда се младеж шетала и нисмо много размишљали како је њима унутра. Нисмо ни смели да погледамо. Постојала је прича да су све виле у Блоку које су биле одузете од старих власника, а у којима су се населили службеници партије, војска повезала подземним тунелима у случају рата или неке катастрофе. Ми смо имали склоништа а војска бункере. Сећам се када су се појавили први телевизори, није могао да их има свако. Албански телевизор 'Адријатик' производио се у Драчу. Школа у којој сам радио добијала би два годишње, а ми смо се у колективу договарали коме ће када да припадне куповина телевизора, фрижидера или неке друге технике, сакупљали смо новац током године једни за друге и тако куповали. Телевизори су били скупи. Морао си да издвојиш четири плате, а то тада нисмо могли себи да приуштимо“, прича ми Агим узбуђено објашњавајући да су они који су имали ТВ пријемнике изумели неку кутијицу коју би кришом качили на антену и тако гледали италијанске, као и програме Радио-телевизије Југославије, Загреб, Скопље и Подгорицу.

Међутим, то што ми Агим прича опет не могу да повежем с оним што сам видела у кући Енвера Хоџе, која се, понављам, тренутно реновира. Тај мрак и тако тескобан живот у оскудици чини ми се да се није могао видети с оне стране булевара у Блоку и кући у којој је Енвер живео са својом вишечланом породицом, тј. са својом децом, њиховим породицама унучићима и партијским друговима. Имао је два сина и ћерку. Сви су имали своје апартмане у кући, опремљене техником, телевизорима, музичким стубовима, своја купатила. Кухиње су на спратовима биле заједничке.

Сваки спрат куће имао је послугу, која је на посао долазила у пет ујутро и увече одлазила. Биоскоп и кухиња, из које је и тога дана, када сам била у посети, допирао пријатан мирис, налазили су се у подруму где постоји подземни пролаз за случај неке природне катастрофе, каже ми Маринела Сарачи, сада управница у Вили 31, објашњавајући да је кухиња и даље у употреби и да се ту спремају оброци за службене ручкове садашњег премијера.

„Породица би се окупљала једном недељно на ручку са Енвером. Он би се често играо са својим унуцима. Постоји прича да су се и бракови склапали искључиво међу становницима Блока“, као успут додаје Маринела.

Будућа намена виле Енвера Хоџе

Пошто је кућа зидана као државна, после Енверове смрти породица је у њој остала да живи до 1991. године, када је покренут судски поступак против Неџмије Хоџе, Енверове супруге. Тада су се сви из ње иселили и предали је држави. Сав намештај и покућство остали су у кући. Енверова ћерка Пренвера и старији син Илир са породицама остали су да живе у Тирани, док је млађи Сокол са својом породицом емигрирао у Канаду, где и данас живи.

Маринела каже да ће целокупан намештај који је био у кући бити репариран и враћен, а да ће то задање у будућности бити предато уметницима и да ће се користити за ликовне колоније.

Енвер Хоџа је умро 1985. године, током његове и владавине Комунистичке партије рада било је забрањено исповедање вере, 1967. порушени су скоро сви верски објекти у земљи, сем оних који су проглашени за споменике културе. Забранио је приватно власништво. Под комунистичким режимом (1945–1991) стрељано је 5.577 мушкараца и 450 жена, више од 26.000 особа је затворено, 32.000 депортовано, а 77.000 је страдало у радним логорима.