Сјај и беда бољег живота – Емирати, четири приче

Уједињени Арапски Емирати су планета у малом. У овој младој, нафтом богатој земљи, живи готово 190 нација. Од нешто мање од десет милиона становника, Емираћани су мањина - не чине ни 12 процената.

Највише људи је из Индије, Египта, Бангладеша, Пакистана, Филипина…

 Пуни наде, привремено су се скућили овде.

 Нето стопа миграције у Емиратима највиша је на свету - 21,7 одсто.

Не чуди,  јер ова земља је последњих деценија синоним за богатство, луксуз,  раскош…

Власти се утркују да задиве туристе и руше рекорде, да саграде све што ће бити "нај" - највише,  најлепше,  највеће,  најбрже…

 У луксузним маринама клате се катарке усидрених јахти,  на улицама неретко поред вас пројезди неки Ферари или Мазерати.

 Ово је једина земља света која је у влади донедавно имала и министарство среће, накнадно преименовано у министарство за будућност.

У мноштву људи на улицама, у превозу, затвореним климатизованим моловима и тунелима покушавам да разазнам  аутохтоне Емираћане. И не иде ми баш. 

Осим туриста, срећем само шаролику масу људи различитих боја и раса који ринтају.

 Живе овде већ деценијама али, како кажу у шали, да су ту и триста година, држављанство добили не би. На синдикално удруживање или (не дај Боже) штрајк, немају право, често раде прековремено, без слободног дана, или само са туристичком визом, па се њихов прави број уопште и не зна.

 На приче о њима нећете тако често наилазити у светским медијима где душебрижништво над судбином миграната не силази са насловних страна. Код многих борба за људска права досеже само донде где се не простире финансијски интерес.

Атрактиван порески систем у Емиратима, где дажбина готово да и нема, направио је ову земљу једним од пореских рајева за богаташе, па су је многе велике компаније изабрале за своје седиште. 

 Аутентични Емираћани имају идеалне услове за живот: субвенционисано становање, школу, здравство, високе плате, али и социјална примања, па већина њих ни не ради. Према неким проценама,  више од половине радно способних Емираћана нема посао. У пензију могу већ са 49.

 У време Рамазана ретко ћете их и виђати током дана. Тек касно увече преплаве  луксузне шопинг молове. 

Те касне недељне вечери, у угланцаном и миришљавом Дубаи молу поред Бурџ Калифе, имала сам утисак да сам на другој планети. H&M је био празан, а испред Ермеса и Гучија стрљиво се чекао ред. Људи су ходали полако и достојанствено, углавном одевени у дуге беле кандуре или традиционалне огртаче од најфинијих материјала испод којих се назирала елегантна скупоцена гардероба. 

 Уколико раде, Емираћани углавном имају своје фирме и некретнине, или за високе плате раде у менаџменту великих компанија, полицији, војсци и државним службама. 

Све остале послове обавља им најамна радна снага из иностранства.

Ко су ти људи? Ово су четири животне приче неких од њих које сам срела успут, боравећи недељу дана у тој земљи. 

 Сандрин

Сетни уморни поглед ове егзотичне тамнопуте жене, сјајне коже и пуних усана, говори вам све и пре него што је питате. Сандрин је из Камеруна и ради у једном малом хостелу у елитном делу Дубаија, са чијих се прозора пружа предиван поглед на Џумеира плажу и велики панорамски точак, призор који изазива шкљоцање фотоапарата свих туриста који се ту задесе.  

Али Сандрин ретко седи и ужива у панорами. Већ шест година је овде и тачно толико дуго  није видела своје троје деце, сада у двадесетим годинама,  који су остали код куће у Камеруну. Не зна ни када ће. Волела би да се врати. Не допада јој се живот у Дубаију, каже,  јер плата јој је мала, а децу виђа само преко телефонске апликације. И то не неке од уобичајених,  вајбера или whatsapp-a, пошто су у Дубаију телефонски и видео позиви преко интернета блокирани. Али људи се довијају, користећи неке алтернативне апликације. 

Упамтила сам је како седи на тераси, са телефоном у руци, и разговара с децом, леђима окренута плажи и једној од атракција Дубаија.

 Абдул

Тачну математику свог имигрантског живота у Уједињеним Арапским Емиратима извео ми је Абдул, љубазни возач шатл аутобуса у Абу Дабију. На свакој од дестинација на које је возио остајао би и по десетак минута дуже и објашњавао погубљеним туристима да имају и ову могућност бесплатног превоза по престоници. У хотелима, каже,  неће то ни да им открију, како би чешће користили такси.

Абдул је Пакистанац и ради у Абу Дабију већ 17 година. Плата му је 3000 дирхама, што је око 750 евра. 

 Једна соба са употребом кухиње и купатила, коју изнајмљује у предграђу, кошта 2500 дирхама месечно.  

"Па како?", питам у чуду. 

"Има нас деветоро у тој соби и делимо", одговара. Сваког месеца Абдул две трећине своје плате, око 500 евра, шаље породици у Пакистан.   

Са остатком некако преживљава. 

 Нема ништа против да његову причу поделим и радо ми је позирао за воланом. Само је тражио да провери како је испао на фотографијама и сам одабрао која му се највише допала.

 Икхлак

 Готово сви возачи у Емиратима су из Пакистана. Насмејани одмерени Икхлак такође. 

Каже да његово име на арапском значи "лепи манири". И баш му пристаје. И он је већ 17 година у Емиратима, али у Дубаију. Дели стан са братом и двојицом рођака, па му је лакше.  

 Икхлак не вози аутобус, него нови луксузни "ленд крузер" туристичке агенције за коју ради, са погоном на сва четири точка. Он је завршио специјалну обуку и добио дозволу да вози туристе великом брзином горе-доле-лево-десно по непрегледним пешчаним динама пустиње, тзв. "dune bashing". 

И врло је умешан у томе. Доводио је и породицу из Пакистана да их провоза, после чега му је супруга уплашено рекла да одмах да отказ и промени посао.   

Поносно показује  њену слику. Права лепотица, крупних тамних очију, у традиционалној одећи живих боја, као да је изашла из неког од филмова Боливуда. 

Имају и два сина. 

Икхлак је освојио прави џек-пот, јер своју жену није уживо ни видео, нити са њом реч проговорио пре него што је потписао уговор о браку. Женидбу је уговорила и младу изабрала његова фамилија.  

Сваких шест месеци виђа се с породицом, доведе их у Дубаи, или накратко оде на одмор. 

Али Икхлак нема само један посао. 

Возач и водич за туристе је током поподнева, од један до десет увече. 

Пре подне ради као наставник математике у школи. Од седам до дванаест. Пет дана у недељи. 

 А туристе вози сваки дан. Кад добије слободан дан, то је обично понедељак, кад његови рођаци раде, па га ни не искористи, јер не жели да буде код куће сам. 

 Каже, има довољно времена да се одмори током преподнева викендом, кад не предаје у школи.  

 И изгледа веома срећно. Министарка среће је очигледно успешно обавила посао.  

 Безимена из Марока 

 Има она име, и знам га, али није желела да га поменем, ни да је сликам. Боји се да је негде на интернету не пронађе бивши партнер, Француз, са којим има слатку ћеркицу коврџаве косе. Плаши се да јој не одузме дете. 

У тих пола сата јутарње кафе стао је читав један живот лепе младе Мароканке, широког осмеха и симпатичних неправилних зуба. 

Завршила је хотелијерство, а у Дубаи је дошла да посети пријатељицу која ту ради и опроба срећу и сама. Желела би да ради у струци, а ако ичега овде има, то су хотели. Дубаи је, према званичним подацима Мастер карда, пета најпосећенија туристичка дестинација света. 

 Мада, интелигентно примећује већ после првих неколико дана, град као да нема душу, са чим се апсолутно слажем.  

 Веза са Французом није испала баш онако како се надала. 

Жели неки нови почетак. У Истанбулу је нашла новог дечка, Турчина, са којим ће можда започети заједнички живот. Кроз осмех каже како је, непосредно пре него што је дошла у Дубаи сазнала да је поново трудна. 

 "Дивно", рекла сам, замисливши још једно љупко детенце гргураве косе, али она не мисли тако. 

Због тога ће морати опет накратко у Истанбул, каже, не скидајући замагљени осмех. 

 У Дубаију је абортус забрањен, а она не жели још једно дете баш сада. Њен нови партнер их иначе већ има двоје из претходног брака. 

 У тренутку ми се учинило да ми је своју животну драму поверила тако олако, само да бих је од те одлуке одговорила.  

 Грло ми се стегло, нисам знала шта да јој кажем.  

 (Према подацима Хјуман Рајтс Воча, у Емиратима је казна за илегални абортус за жене око 2500 евра и до годину дана затвора. Дете рођено ван брака не може добити родни лист, а без родног листа, мајка можда неће моћи да изведе своје дете из земље.)