Хања – слатко вино постојања

Хања – име ове егејске лепотице пишем онако како га изговарају Крићани. Толико јој дугујем након десетак дана проведених овде.

Као и цели Крит, и овај град има минојски, хеленско-византијски, арапски, млетачки и османски историјски слој. Понекад су међупрожети до непрепознавања. А понекад напросто један поред другог. Турски еркер, затворени балкон са прозорима на три стране, одакле су и жене могле гледати на улицу, а да не буду виђене, приљубљен уз гиздави венецијански балкон са цвећем, са којег би сваког часа могла проговорити Шекспирова Јулија.

Богомоље које су у зависности од господара више пута мењале обред и молитве верника, источни, западни хришћани, ислам. Понекада се и то види голим оком. Тако ја одавде, са западног млетачког бедема, видим саборну цркву Светог Николе која поред звоника још увек има минарет.

Али мешавина потонулих држава – у критском случају су то Византија, Млетачка Републике, Османско царство – постоји и на другим местима: На Балкану, у Андалузији, Португалији, на Сицилији. И сви су ти предели фасцинантни управо због историјске вишеслојности, углавном рођене из крви, вишеслојности која у садашњости гарантује непоновљив карактер места.

Љупке рушевине

Чини ми се да је у праву један другар који редовно долази у Хању када каже да је то град љупких рушевина. Крићани нису рушили своје зграде, али их нису са превише жара обнављали када би их начели ратови, одмазде страних господара и катастрофе. Руине су претварали у вртове и таверне, па град на неки начин подсећа на остварење Новалисовог сна: „Свет се мора романтизовати. Тако ће се пронаћи првобитни смисао“. Загонетне рушевине из неколико миленијума које је немачки романтизам својевремено радо употребљавао као основни радни материјал за слике и песме, овде су испреплетене са садашњошћу и претворене у густо градско ткање. Ваља споменути да су немачке бомбе приликом инвазије острва 1941. допринеле умножавању градских рушевина.

Дакле, Хања је романтична и без романтичне позе. Она је одблесак лепоте свих срушених светова које чува у недрима.

Са млетачког бедема могу да разазнам већину тачака у градском језгру: Лево је венецијанска лука. У њој је препознатљива трбушасте куполе Кучук-Хасанове џамије. То је прва џамија изграђена на Криту после турских освајања. При споразумном узајамном етничком чишћењу Турске и Грчке 1923. остала је без верника, а после и без минарета. Названа је по првом команданту гарнизона освајачке османске војске из 1645. 

Хомерово платно

Препознајем у мозаику кровова и Митрополијску цркву Ваведења Пресвете Богородице, за коју је средином 19. века градским православним хришћанима земљиште и новац поклонио велики везир Мустафа Наили-Паша. Одмах наспрам ње је католичка катедрала са плавом куполицом на звонику. Тамо код велике градске пијачне хале која је затворена због реновирања, једва видљив штрчи Ахмет-агин минарет, један од два преостала минарета у Хањи.

Са млетачког бедема усред града посматрам како иза свих кровова море убедљиво води испред неба у такмичењу произвођења најсочније нијансе плавог. Преда мном је Кидонија, или оно што су миленијуми наталожили у њој – град који Хомер два пута помиње у Одисеји.

Преда мном је, заправо, призор који као да је огромно платно из периода романтизма мало дотерано на постмодерни начин: богати колорит, контрастна употреба светла и сенке, мекане модулације пуне динамике. Гледам и дивим се – преда мном је Хања.

Сећање на први дан

Сећам се првог дана у граду. Пансион је у западном делу. Када смо долазили са аутобуске станице, електронске мапе су нас навеле поред парка – завидим људима који под прозорима имају вечно јужно зеленило. Набасали смо на пијачни дан у улицама око парка. Једва је могло да се прође. Камионети за милиметар маневришу поред два реда тезги, црнпурасти људи опуштено чаврљају док се на пролазу ствара све већи чеп. Да, јужњачки смисао за ужитак у хаосу, ужитак којег се боје средњоевропски заговорници рада и реда.

Човек који нам је изнајмио пансион наполеонски низак, стално насмејан попут ђаволчића. Са четвртог спрата и пространог балкона види се дебело море испресецано разбацаним стенама. А одмах у приземљу, када пређете улицу већ сте пред марином. Педесетак корака даље почиње плажа са двадесетак таверни. У даљини се види насеље Ајги Апостоли поред којег су још атрактивније плаже. Ова нова Хања је лишена историјског сећања, сва је уроњена у хедонистичку садашњост.

Када бих после целодневног врзмања старим градом навече сео на балкон да посматрам светлосну сигнализацију – лево зелено, десно црвено трептање на стубовима који означавају улаз у малу луку, када бих чуо таласе како милују песак, док би поветарац доносио сетну музику из таверни, срећан и уморан, ређао бих на унутрашњем биоскопском платну упамћене призоре тог дана, слагао их у оне душевне трезоре у којима се чувају велике драгоцености.

Улазак у стари град

Лепо уређеном променадом поред мора стижемо до бастиона млетачког утврђења са десне и споменика са леве, морске стране. „Споменик-рука“ подсећа на тужну судбину путника трајекта Хераклион који је децембра 1966. потонуо на путу из Пиреја за Хању и у смрт однео 200 људи.

Одмах после споменика иза бедема почиње лучка променада, са свим призорима по којима је Хања позната: венецијанска лука, са густо поређаним ресторанима и кафеима, постројене старе зграде млетачког шарма, светионик, Кучук-Хасанова џамија.

Десно води главна улица пешачке зоне Халидон. Одмах на почетку су и фонтана и турско купатило и православна саборна црква. У лавиринту уличица које воде надесно нижу се ресторанчићи, продавнице сувенира, сеновите таверне, жагор више десетина језика. У бившој јеврејској четврти ушао сам у обновљену синагогу Ец Хајим. Мир у њеној башти и на њеној галерији је нестваран. Пре него што су напустили острво, нацисти су 1944. стигли да депортују скоро све припаднике јеврејске заједнице, шаљући их у логорску смрт.

Редовно сам ишао на кафу у уличну баштицу кафеа Монограм, који се налази на крају улице са Ахмет-агиним минаретом. Јутра уз врхунски топли напитак, напајање очију призорима Хање која се буди. У паралелној улици је Музеј грчке фудбалске репрезентације.

Критску приврженост фудбалу искусили смо у једној продавници сувенира. Када је чуо одакле смо, власник је као из топа изговорио Душан Бајевић. Погледао сам га, а овај је додао „принц са Неретве“. Рекао је да никада нису имали бољег играча, никад бољег тренера. И да му неће никад заборавити што је прешао у други грчки клуб. Претпостављам да је говорио о деведесетим када је Бајевић као тренер напустио АЕК и сео на клупу Олимпијакоса. Мада се све то десило пре четврт века, у тренутку када је говорио о одласку Бајевића, власник је имао болну гримасу на лицу. Опростио се од нас бујицом срдачних речи.

Наши ћилими

Иначе, радње у којима се купују сувенири, накит, одећа, имају веома маштовите и нетипичне занатске производе. У једној продавници сам затекао ћилиме и крпаре који су изгледали као пиротски. Сличност је била запањујућа. Можда има истине у ономе што сам помислио долазећи на Крит и меркајући из авиона његове планине – за геологе се динарски планински ланац наставља у хеленском и завршава на Криту. Иста, динарска линија. Види се и по ћилимима.

Занатска умешност је на нивоу уметности, традиција је незамисливо богата. Рецимо, пре два и по миленијума овдашњи кипар Аристокле из Кидоније украшавао је својим скулптурама свегрчко светилиште Олимпију, где су се одржавале древне олимпијске игре. Споменућу да је у Хањи у 16. веку рођен и чувени иконописац Михаил Дамаскин. Умели су људи који су овде живели са бојама, облицима. Локалне занатске рукотворине и разиграни дизајн – од керамике до ручне производње ножева и одеће, богат колорит летњих хаљина, све то указује на креативни потенцијал овдашњих људи, који се не боје модерне интерпретације традиције.

Гутљај вина постојања

Шеик Салађолу, турски суфијски песник из Хање, који је писао на прелазу 18. у 19. век, путовао је много, живео је и у Истанбулу. Један од његових записа каже: „Зовем се Салађолу, из Хање на Криту. Човек сам путовања, нигде немам разбора и одмора“.

И одмах препознам у њему себе – човека путовања који је стигао у његов родни град.Када шеик каже да је неко време испијао гутљај вина постојања, осетим и тугу, јер његовог гутљаја више нема. А ја сада у Хањи пијем свој гутљај опојног постојања, о којем, ево, остављам запис.

У овом граду је далеке 1934. рођена и Нана Мускури, певачица чија се породица одселила у Атину када јој је било три године. Она је продала неколико стотина милиона носача звука на 12 различитих језика, а доспела је да буде и посланица у Европском парламенту.

Хања јесте и град музике. Искрсавају ми упамћени слике и звуци: Младић који свира бузуки у млетачкој луци, музичка таверна у којој сваке вечери грчки музичари по неколико сати на жичаним инструментима распредају критску верзију маритимног севдаха, басиста поред византијских рушевина који солира на дебелим жицама, а прате га два дечака производећи урнебесни ритам, сваки са по једном дарбуком на крилу.

Хања као чежња

Неке гастрономске особености чине од Хање, као уосталом и од целог Крита, прави хедонистички рај. Сећам се поподнева у таверни Перперас, у источном делу града. Газда, човек са имиџом проседог рокера, доноси три табле са јеловником пред нас и пушта нас да на миру одаберемо.

Све што је изашло на сто, од критских кобасица, преко гамбора до сладоледа од овчијег млека, било је непоновљиво. Домаће вино је пољубац за непце. Нигде на свету нисам пробао тако добру лозову ракију. Иначе, домаћи обичаји захтевају од вас мало више времена. Ако сте на почетку обеда наручили два деца ракије, на крају ће на рачун куће на сто стићи још два – боравак у овдашњој таверни зна да потраје по неколико сати.

Издвојио бих још ресторан „Турчинов бунар“ који смело комбинује источномедитеранске оријенталне укусе са критском традицијом. Смештен у бајковитом сокаку старог града, нуди и критско пиво и турски чај, и домаће печурке и баклава-штапиће са поморанџом и сладоледом.

Последње вечери смо на препоруку домаћина отишли у таверну коју смо сваке вечери гледали са балкона – Микролимани. Сместила се на молу, на самом улазу у марину. Пужеви су били величанствени, а вино је из расне критске црвенице узело све што је потребно да непчани рецептори дотакну нирвану.

Нисам споменуо да смо се у топлој води лепо окупали средином октобра. Иначе питомо море било је дивље и немирно свега два-три ветровита дана, па је као џиновска бујица челичноплавог шампањца ударало о стене и сладострасно пенило. Али када склопим очи и призовем тих 11 дана прво се у сећању помоли велико критско сунце.

Шетња источном променадом Кум капи, са доручком у кафеу Елинико, уз поглед на млетачке зидине и егејску игру тиркизног и плавог јесте време које човеку такође остаје за хладне дане. Та слика, та успореност по ритму таласа, уме да утеши.

И још много тога што не записујем, али памтим, урезало је у мене Хању као трајну чежњу још пре тренутка када сам из ње морао да одем .