Јутрење са Боробудуром

„Можеш у њега да одеш отворених очију и затворене душе, али ја препоручујем отворену душу, а са очима ради како ти воља", објаснио је бритко и упутио ме да се пре доласка успнем на Сетумбу, оближње брдо. Али у пет ујутру! Како сам био прилично удаљен, возио сам се до поноћи, спавао у колима, пробудио у четири ујутру и до пет био у подножју на договореном месту.

Пре пењања уследила је молитва. Још увек је био мркли мрак. Табанали смо по степеницама и стазици отприлике, повремено се саплићући. Стаза је била краћа него што сам очекивао: за час се нађосмо на врху на којем су се са првим зрацима сунца уздизала витка висока стабла акације и тиковине.

Потмуло плаветнило обузело је небо на кратко,пружајући нам поглед на широки простор. Џунгла пред нама била је прекривена маглом која је постепено бледела и допуштала да видимо све више крошњи. Зелени тепих посут маглом води поглед до даљина у којима су облаци испреплетани са зеленилом. Постепено се на хоризонту помаља вулкан Мерапи, а за њим и његов брат близанац вулкан Мербабу. То су два џина на трону од магле и шума.

Зарили су своје кљунове, своје врхове кратера, заправо врхове тајних пролаза до дивљих земљиних дубина, дубоко у небо. Са десне стране као минијатура на огромном длану из магле се издиже степенаста силуета са звонастом ступом на врху.

Једва је видљива у великом простору. То је величанствени Боробудур стављен у контекст планете и свевишњих светова. Јасно је колико је огроман наспрам човека, јасно је да је духовни темељ у огромном сазвежђу земље, неба, универзума. Да је једва видна тачка, онај мајушни жлеб у машини који се једва види, али без којег нема покрета.

Прве сунчане боје распаљују небо и обузимају врхове вулкана, чак као да их мазе, час као да их пале заједно са целим хоризонтом. Шума је и даље у магли, али све видљивија: прожима се дрвеће са облацима, прожимају се вулкани и Боробудур са нашим душама.

Два брата вулкана потпуно су црне силуете на хоризонту спојени својим краковима. Испуњавају простор миром и спокојем, а сви знамо да су им душе бурне, да сваког тренутка могу да експлодирају. Нарочито Мерапи, на који је пењање сад забрањено, јер у сваком тренутку може из њега да покуља лава.

Запаљена жишка као затамњено кандило на небу, постепено се помаља тачно између два вулкана. То потмуло небеско жариште убрзо се разоткрива као Сунце. Као да се сам Буда уздиже између вулканских врхова, као да све што обасјава истим треном постаје нирвана, са мајушним Боробудуром који немо све са стране посматра, а који је у центру збивања.

Једна ступа подигнута је на високи стуб, а монах ми скреће пажњу да је фотографишем, са Боробудуром и вулканима између којих се рађа Сунце. Птичији пев се буди и постаје све гласнији час у даљини, час покрај нас.

Велика птица пролеће испред вулканских силуета. Тренутак настанка дана на овом месту је светао. Све нас је омађијао, нас чак двадесетак, нико не испушта ни гласа, ни даха. Заправо, тек сада када се мало разданило приметио сам да нисам сам: у таквој тишини сви чекамо рађање дана. Сунце све више боја додаје хоризонту, вулканима, шуми и нашим душама. Једна линија магле купа се у бојама. У облацима се Сунце разлива као у огледалу, па се на мах учини као да лава тече по небу.

„Дођи овамо", рече ми монах и ја тек тад схватих да постоји и друга страна брда, и други видик. Ту тек схватам на каквој смо узвисини, пошто се пред нама, испод оштре ивице, у дубини виде непрегледна пиринчана поља.

Понеко стабло виси са литице, чини се да се свом снагом ухватило за земљу и камен па не пушта, јер му живот од тог коренитог стиска зависи. А богато лишће и понеки цвет спокојно расту у његовим висинама...

Крећемо ка подножју. Сунце се пробија кроз лишће и даље нас све очарава. На самом крају стазе наилазимо на ремек дела необичне уметности: поигравање са корењем палми и плода кокоса, из којег жиле црпе снагу. Један дека продаје необичне биљке које више личе на необичне људе или животиње, који само што не похрле из саксија у загрљај путнику намернику.

Мој пријатељ монах који ми је помогао да довде дођем, преобукао се сада у жуту будистичку тогу. Познајемо се од раније, са мојих претходних посета. Сада је време да се врати молитви, а ја настављам пут ка Боробудуру који је тек одшкринуо своја врата посетиоцима.

Журим, желим да будем међу првима у његовом подножју, док сунце још увек није раширило своја крила, док хиљаде данашњих путника намерника још увек спавају чврстим сном у хотелима од нула до седам звездица.

Испрва се види само куполаста визура храма, а тек касније очи опчињава милијарду детаља.

Сунце је нежно и полако промаљало своје зраке изнад каскадних врхова храма који изгледају као десетине шаховских пиона поређаних на престоно поље на којем постају краљица. Игра се сунце са храмом, час промаља свој врх између резбареног вулканског камена, час један од врхова пресеца Сунце, као да је велика звезда само звечка са којом се храм игра.

Много је лепоте и спонтаности у тој међусобној игри. Храм мења изглед са сваким тренутком, па се чини да посматрам десетине различитих светилишта која се сва преламају у једно вишедимензионално, вишепостојеће, најближе небу и Богу.

Због квадратне основе храма свака страница тог квадрата је осветљена другачије, па објекат изгледа потпуно различито зависно одакле се посматра и са сваке стране у сваком тренутку мења изглед. Ја га оптрчавам, опчињен, не бих ли га сагледао и упио са свих страна, свестан да је то немогуће, али да томе, баш као и савршенству ка којем Боробудур упућује, треба тежити.

Са једне стране Боробудур је тек потпуно тамна наизглед равна силуета која много подсећа на силуете славног јаванског луткарског позоришта, а са друге је величанствена пирамида са мноштвом нијанси у тамнини сасушене лаве од које је грађен.

Сунце је саставни део храма, оно је у тој мери спојено са грађевином, њеном лепотом и сврхом. Као у каквом мотору, храм је статични, а сунце његов покретни део. У равни са Боробудуром и изласком сунца изграђена су још два храма: Паван и Мендут, којима ћу се упутити касније.

Међутим, није толики утицај Сунца на Боробудур видљив само јутром, када јесте нарочито изражен. У сваком тренутку дана, са све четири стране, Боробудур изгледа другачије. А са својим кружно поређаним ступама на врху, најлепше изгледа посматран са неба, што и те како има своје симболично значење (Посматран са стране, храм изгледа као пирамида. Међутим, одозго поприма облик џиновске будистичке мандале, низом квадрата са круговима у средини, представљајући будистичку космологију и природу ума.)

Но, то се, баш као ни лепоте Будиних фигура ни чипкастих звона у које су смештене, не може видети: то нам дочаравају макете храма и фотографије снимљене дроном, чији је лет овде забрањен без посебних скупоцених дозвола.

Степенице воде ка висинама, са подвијеним почетком огромног каменог рукохвата, затворене су ружним црвеним канапом, а нешто више и металним оградама. На десетине звонастих ступа каскадно воде до неба: са врха провирује огромна ступа. Безбројни рељефи такође провирују, једва се виде од обода каскадних тераса.

Да ли жале за посетиоцима или уживају у миру? Да ли су у праву старе религије које верују да отелотворено у камену са молитвом носи своју душу? Статуе Буде нас гледају: многима недостају главе, а чини се да нас управо те највише виде. Човек само срцем добро види, написао је Егзипери, а Буда, као и сви други, најбоље види одсеченом главом, избијеним оком.

Древна чудовишта у камену чувају улазе, као припитомљени пси, спремни да се мазе са гостима, спремни да растргну уљезе.

Са подножја, које и у структури комплексно изграђеног храма представља управо овај свет у којем смо, са свим његовим прљавштинама, каскадни врхови изгледају као портал у другачије постојање, неки непознати, а близак души и подсвести, универзум. Време је за молитву, дошао је тренутак да се човек спонтано прекрсти, као што су некада радили наши стари када прођу покрај цркве. Изговарам Оче наш док пролазим: кажу да је Бог свеприсутан, али душа осећа да је овде макар за нијансу присутнији.

Свaкoм детаљу Боробудура посвећена је огромна пажња: само бујна машта може да дочара колико је стотина или хиљада уметника каменорезаца, физикалаца и других мештана радило на овом ремек делу човечанства.

Храм се налази на ушћу две реке - оне су симбол светих река Ганг и Инда. У његове зидине уткане су геометрија, теологија, чак геомантија. (Збирка симбола који помажу у предвиђању догађаја попут астрологије, спада у једну од најстаријих погађачких традиција.)

Боробудур спаја симболичке форме ступе, комеморативне грађевине звонастог облика у којој се, попут хумки, често чувају свете реликвије и гробни остаци монаха (на санскрту ступа значи гомила камења или круна главе. Подижу се као предмет приношења просветљеном уму Буде, често као сећање на значајне догађаје будистичке историје. У њих се смештају остаци након кремирања, а прве су се појавиле у Индији, као споменици на гробовима владара), те храма у облику свете планине Меру (центар физичког, метафизичког и духовног универзума) и мандале, духовног и религијског симбола читавог универзума и постојања који се представља у форми неколико квадрата са кругом у средини (Мандала пре свега представља слојевити духовни пут који се описује у облику мапе, од споља ка унутра до средишта. Основни облик већине мандала је квадрат са четири мања квадрата који садрже круг у централној тачки. То је нека врста духовног водича, служи за успостављање светог простора али и као помоћ при медитацији итд...)

Комбиновањем квадрата и круга, који означава рај, у чијем облику су последња три спрата до ступе на врху, у самој архитектури храма протакана је целокупна будистичка (а једним делом и хиндуистичка) митологија у тој мери да се овај храм сматра и вероватно најкомплетнијим физичким објашњењем будистичког учења.

Ја долазим из друге религије и другачије традиције; о свему овоме мало знам. Оно што не зна ум, познаје душа, па чак и тело, које се енергијом храма само напија. Природан наклон пред светињом долази као унутрашњи порив и позив. Пријатна топлота струји кожом. Свака је срећа на земљи кратког века, тек понеки њени трагови усађују се као бисери у душу, сијајући у вечности постојања. Такве су управо посете Боробудуру.