Од стиха лепша Шолта

Све је почело Оливеровом песмом. Несношљива врућина наше треће недеље у Сплиту. Поподне. Белосветска омладина под нашим прозорима, надомак Златних врата Диоклецијанове палате, не престаје да брбља. У полусну за мене то хорско брбљане поприма димензије вавилонске пометње.

Одједном Оливеров глас уноси у мој дремеж сасвим другачији звук и слику: „Шото воће пива клапа у то глуво литње доба“. Отворим очи, а моја сапутница ми широког осмеха показује видео са Јутјуба на којем нам Оливер, онако омамљеним врућином и поподневном дремком, пева на свој јединствени меланхолично-ведри начин: „С понистре се види Шолта, пива клапа испод волта“.

Добро, с моје понистре се не види Шолта, мој прозор гледа у масу младих конзумериста, окружених незамисливо старим грађевинама, које су у њиховој предоџби претворене у инстаграмске кулисе. Забављени су тамањењем хамбургера и пива у граду некад познатом по гирицама и вину.

Трајект је стао због песме

„Морамо на Шолту док смо овде, па макар само због ове песме“, рекла је она. „Од осамдесетих замишљам то што се види с понистре“. То поподне смо три или четири пута слушали Оливеров фадо о лепој удовици која ослушкује клапу што пева о љубави и вину. Туга и надахнуће одједном. Поезија са јарким дијалекталним бојама.

Речено – учињено. Сутрадан стижемо у луку тек неки минут пре поласка Јадролинијиног трајекта за Шолту. Љубазна дама на информацијама каже нам да пожуримо јер је следећи трајект тек за два сата. Када је видела да немоћни стојимо у реду пред шалтером за карте, махнула нам је, мобилисала колегиницу која се улоговала на њен рачунар. Мени је тоном који не трпи приговор рекла да зауставим трајект док не дође моја сапутница са картама.

Отрчао сам ка трајекту, двојица момака су управо намеравала да подигну мост. Када сам, с обе ноге на трајекту, изговорио да ће моја супруга доћи са картама, то је зазвучало толико апсурдно да смо се сва тројица насмејали. Али сачекали су тај минут. Некада узалуд машем за градским аутобусима. А сада ме чека цели трајект са стотинама аутомобила у утроби.

Хвала свима који су омогућили то дирљиво и смешно чудо. Ми смо се тако докопали Шолте већ око девет ујутро.

Маслиница као масленица

Искрцавање је у трајектној луци Рогач. Месташце је ружно паче острва, јер га људи одмах напуштају чим кроче на копно. Два аутобуса чекају код пристаништа. Иду у два различита смера на острву које је дугачко деветнаест, а широко око пет километара.

Нисмо имали план, само песму у глави. Сплићани које смо знали саветовали су нам да – ако идемо на Шолту – посетимо Маслиницу, Стоморску или Нечујам. Маслиница је за мене био назив запамћен у детињству. Само што су га босанска деца изговарала као „Mасленица“, јер у Босни није било маслина, али пите масленице колико волиш. Неко од комшија би тамо летовао и онда уз домине и таблиће пред домом културе претварао своје летовање у „Масленици“ у анегдоте и гласан смех.

Сели смо у аутобус који ће нас пребацити преко брдовите унутрашњости, чији се највиши врх – ни 250 метара – зове Вела Стража. Чим смо се серпентинама попели на видиковац изнад мора, појавиле су се прве куће.

Грохота је главно насељено место на острву, његов административни центар. Тако је било вековима јер су се господари острва, Млеци, на мору надгорњавали са Османским царством, па је Шолта, некадашње острвце усред Римског царства, од 15. века постала несигурна гранична зона, чије су обале пљачкали и турске галије и омишки гусари. Зато је најсигурније било населити се на брдима високо изнад увала. У Грохоту.

Успоравање као луксуз

Аутобуска вожња острвом показала нам је ненашминкане куће од камена, старе маслине и смокве, макију, стене. И мало људи. Питао сам се како овамо стиже питка вода. После сам сазнао да је до острва изграђен огранак брачкога водовода који доводи воду из реке Цетине.

Шолта је мапирана још на картама старогрчке цивилизације, под именом Олинта, а у средњем веку је спомињу под именом Солута.

За историјска подсећања нема пуно времена. Облаци се помало размичу – јутрошња вожња трајектом је била угодна због стада облачића који су покрили иначе немилосрдно сунце.

Већ после двадесетак минута спуштамо се серпентинама према ували Маслиница. Излазимо у месташце у којем је живот већ на први поглед довољно успорен да подсети на летовања шездесетих и седамдесетих година. Један се човек забавио чишћењем барке у луци. На малом тргу, наспрам табле са мапом места, налази се – дрво маслине.

Шетамо дуж обале, једном страном увале. Море милује стене. Зимзелено растиње, израсло на ветру, нагнуто је над кристално бистру воду. Долазимо до кафеа на почетку месне плаже. И у њему има довољно места. Једна клупа на самој ивици копна позива на одмор. Маслиница је лепа на миран начин. Нормалност без фенсераја и туристичких ексцеса постала је најексклузивнија туристичка роба.

Зафрановићи из Маслинице

Мурал изнад натписа Шолта приказује омању сову. Боље речено, ћука. А локално наречје има своје име за њега – чувита. Она је симбол острва. Некада су уображени племићи и грађани с копна поспрдно називали становнике Шолте „чувитари“. Из тог времена је и далматинска клетва „дабогда те Шолта допала“. Данас су становници поносни на свој симбол.

Најпознатији „чувитари“, рођени у Маслиници јесу браћа Зафрановић. Лордан је велико име југословенске кинематографије. Играни филмови Окупација у 26 слика или Пад Италије, као и документарац Крв и пепео Јасеновца, само су врхунци у његовом обимном кинематографском делу. А његов покојни брат Андрија, којег је однела пандемија, био је један од најбољих филмских монтажера југословенске филмске сцене. Филмови као што су Балкански шпијун, Отац на службеном путу или Чудо невиђено носе његов потпис.

Истина је да је у једно од три занимљива места на острву – у Нечујам – своједобно отац хрватске књижевности Марко Марулић долазио често и радо. Тачно је и то да је други славни писац, Хваранин Петар Хекторовић, подигао споменик баш тој ували у свом најпознатијем делу Рибање и рибарско приговарање.

Али већих имена од Зафрановића из Маслинице, Шолта није до сада изнедрила. Штета што и локална власт то тако не види, па ћете у Маслиници узалуд очекивати трагове ових великана југословенског филмског језика.

Опет кроз Грохоту

Враћамо се центру места, на дну левкасте увале. Време је да се освежимо у једној од коноба. У њој нам „рибљу јуху“ доноси девојка из Србије. Тек је почела да ради, први пут је у Хрватској. У башту седа група средовечних Пољакиња.

Слушам говорнике словенских језика како, с муком утерани у енглески језички калуп, размењују информације о кухињским продуктима. Супа је, иначе, била добра, али количински суздржана а по цени раскошна.

Улазимо у аутобус за Рогач. Опет ћемо проћи кроз Грохоте, препознати стару камену цркву са гробљем на којем су под чемпресима још увек ранохришћански саркофази, обновљену Славића кулу у центру. Мене пак прогања измаштана слика овдашњег младића којем је во роговима распорио утробу, а мајка му то записала на надгробнику – то нађете на интернету када претражујете записе о Грохотама.

У Рогачу смо, већ је рано поподне. Љубазна девојка у кабини налик на трафику, која даје савете туристима, каже нам да ће брзо стићи аутобус за Стоморску. Питамо је шта да посетимо, а шта да жртвујемо – Стоморску или Нечујам, јер до последњег трајекта имамо времена само за још једно место. Она каже да више воли Стоморску.

А мени се то име за нијансу више допада. Аутобус стиже, опет се пењемо серпентинама, опет Грохоте, али овај пут скрећемо лево и за двадесетак минута указује нам се увала у коју се угнездило живописно место Стоморска.

Теутине рибе

Када домаћини причају о поморској делатности на Шолти, онда се прво спомене Стоморска. Место као да је брат близанац Маслиници. Сличан положај увале с луком, по ред кућа на левој и десној обали и центар места, ту докле је море најдубље продрло у копно.

Само на месту, где је у Маслиници дрво маслине оивичено кружним каменим зидом, овде стоји споменик локалним партизанима. Аутобус мора да направи круг око њега када пође назад према Рогачу.

Небо се потпуно разведрило, сунце је излило ћупове пуне златника на воду. Шетамо ривом. На једном дрвеном путоказу за ресторан пише: „С понистре се види Шолта“. Оливер Драгојевић се опет појављује у причи као deus ex machina да би нас подсетио на то да се не налазимо само на лепом, поспаном острву већ и усред песме коју волимо.

Присећам се да је у једној острвској ували Диоклецијан имао рибњаке. А локална легенда рушевину једне тврђаве приписује илирској краљици Теути, која је на Шолти наводно пронашла мир. Ако би рибари желели да им краљица испуни жељу морали би прву уловљену рибу пустити у море. Волим да верујем како су данашње рибе потомци оних риба које су поштеђене захваљујући краљичиној милости.

Изгладнели, седамо у конобу „Волат“ (пива клапа испод волта) и охладимо се ожујским пивом, а нахрани нас одлична пица са инћунима. Пошто је сунце већ кренуло на дуг, самоубилачки пут према линији хоризонта, било је време за купање. Бућнули смо се у море на шљунчаној плажи на којој је било само неколико Француза и Словака.

Пливање у оваквој води спада у сам врх чулних доживљаја Медитерана. Изврнут на леђа, у бестежинском стању које производи слана вода испод мене, кроз трепавице видим плаву дубину неба. Када би то било божје лице изазивало би дивљење и љубав, а не страх.

Лепша од стиха

Име Стоморска, према језичким стручњацима, односи се на ранохришћанску цркву Свете Марије (Санта Марија) која је у локалном изговору постала Стоморија. Од имена цркве па до увале која припада цркви и зове се Стоморска није далеко. Ипак, постоји и пучко тумачење – куга је једном у селу поморила више од сто људи – па се од тада зове Стоморска.

Штета што ће ова оаза пре или касније вероватно постати жртва продирања крупног капитала на острво. По увалама Шолте у сезони већ буде усидрено и по стотину бродова. А локална власт је најавила огромну инвестицију – са Маурицијуса. Хотели са много звездица.

О томе сам читао код Виктора Иванчића, у тексту где он каже да на Шолти проводи већи део године. Нема фризера, биоскопа, позоришта, па за те потребе мораш трајектом до Сплита. Али у једној ували намеравају да граде бетонске комплексе за богате. Верујем му и као повременом становнику острва и као првофераловцу. Испаде да сам дошао на време, пре него оваква Шолта заувек ишчезне с понистре.

Онда дође тренутак да пођемо на последњи аутобус, који стиже на последњи трајект. Знам ја да се са мало које сплитске понистре види Шолта. Да је то ипак песма која има своје законе. Али ова Шолта коју смо данас видели лепа је колико и стих. Ако не и лепша.