Србин на двору индонежанског султана

„Добро дошао нам у госте српски брате", рекао ми је принц Арсјадин Сјах, показујући ми руком како да се попнем на пространу бину са украшеним жутим завесама.

Испред бине окупило се много народа. По први пут после епидемије ковида одржава се султанска свечаност. Тешко је рећи да ли су у питању стотине или више хиљада људи, тек све врви од народа. Сви су раздрагани, весели, једва чекају да почне програм.

Гост сам једног од деветоро браће, од којих један султан, а принц Арсјадин који ме је угостио је његова десна рука, главни организатор, поштовани члан краљевске породице без чије се сагласности многе ствари не раде.

Сместили су ме на бину са леве стране столице намењене владару. Сем њега и његове супруге, сви ми, одабрани да седимо на бини, то чинимо на поду.

Никада нисам сатима седео у турском седу, врпољим се, седим у за њих некултурним позама, како бих олакшао грчеве у ногама. Но, њима ништа не смета, праштају странцу што другом не би: то је све део добродошлице.

Жута боја – само за султана

Око нас је све жуто. Ту боју и дан-данас оклевају да носе поданици султана, јер је вековима била резервисана искључиво за владарске скуте. Нарочито су султани волели посебну жуту свилу и читаве просторије – уместо тапета или кречења, облачили су у танане жуте завесе.

Под претњом смртне казне, обичан свет није смео да носи жуто. Тим пре ми је указана велика част, да се на бини, а касније и у палати у просторији потпуно прекривеној овом бојом, налазим и, штавише, осећам као код куће.

Султанат Палангкараја обухвата само 300.000 људи, налази се на ободу џунгле и покрај најзначајнијег станишта орангутана на планети. Као једини султанат у провинцији Централни Калимантан, једној од највећих провинција Индонезије, као и услед блиских родбинских веза са значајним султанатом Соло на Јави, има високи статус у Индонезији и муслиманском свету.

Принц Арсјадин, чији сам гост, долази међу људе у обичној тренерци, али са посебном муслиманском капом која на челу има владарски знак. Сви се сагињу и љубе му руку, или своје чело приносе његовој руци. То је знак поштовања, покорности и љубазности – основа целокупних друштвених односа на овим просторима.

Испред бине простор је испунило бескрајно много људи, у полукругу око места за извођење планираних тачака. Вече ја почело презентацијом традиционалних борилачких вештина. А онда су кренули са плесом који се зове реог.

То је плес пун магијских елемената, са играчима који на глави носе претешке маске тигрова са украсима од пауновог перја. Играчи, за које се верује да су у посебној врсти транса док играју, већи део тежине маски држе – зубима!

Врхунац је био када је принц скочио да игра на самој масци – играч је у том тренутку сасвим сигурно држао изнад себе барем 120 килограма!

Тако се призивају, подражавају добри духови тигрова, који ће свима помоћи, који ће прочистити присутне, који ће отерати зле духове, који ће пружити још успешних година владавине овој владарској породици. Плес је, иначе, јавански, одакле је и султанова мајка.

Маска од тигрове коже

Маска је огромна, дужа од два и по метра, и чудим се како успевају уопште да их подигну са земље, камоли да са њима тако живо и наизглед лагано играју. У њих је уткана права тигрова кожа и право пауново перје.

На сцени је наступао и читав низ предивних девојака обучених у народне ношње – то су митски коњаници који уместо правих коња имају коњске фигуре направљене од бамбуса.

Његово височанство петнаести султан Пангеран Рату Алидин Сукма Аламсја са супругом Пангеран Рату стигао је посебним скупоценим модерним аутомобилом кроз масу која је клицала.

У традиционалној батик кошуљи и са посебном краљевском капом, изгледао је достојанствено. Чим је изашао из кола настало је свеопште љубљење руку и клањање. И то право, дубоко, искрено, какво још нисам доживео.

Како сви, тако и ја – када ми се султан приближио, сагао сам се и пољубио му руку. Иако о њему ништа не знам, то сам схватио не као чин подаништва већ као одавање поштовања целом овом народу који ме је врло срдачно примио у своје окриље.

Султан се необично обрадовао странцу. Брат му је о мени причао. Пожелео ми је добродошлицу и потврдио моје место на бини: поред столице, са његове десне стране седеће његова супруга, а са његове леве, на поду, моја маленкост. Велика част за дошљака.

Ту бину виде сви присутни, она је суштински део догађаја. Телевизије и Јутјуб директно преносе. Новинари прилазе да ми узму изјаве, а све што успевам да кажем јесте да долазим из далеке Србије, из Београда у којем је потврђено велико пријатељство тадашње Југославије и Индонезије, Тита и Сукарна, и да ми поштујемо њихов народ и културу.

Обожавање без граница и обезбеђења

Изненадио ме је султан. Већ се ближи осмој деценији. Тешко хода, уз обавезну помоћ сарадника. Али је лице с осмехом, пуно енергије, младости и весеља. Очи се цакле. Нема баш све зубе, али то не смета: као да управо та, наизглед мана, показује колико је владар и посебан, изнад осталих, и уједно неотуђиви део њих.

О оваквим дружењима са народом читао само сам у бајкама. Обезбеђење је било минимално, народ је прилазио, владар је све време био близу стотинама, можда и хиљадама људи. Ту је свако могао да баци камен и да га повреди, али никоме тако нешто никада не би пало на памет.

Текла је ноћ у народним играма, у весељу и уз причу, уз нешто укусних јела. У неколико наврата звали су ме да се придружим играчима, што није било тешко, пошто су ритмови музике игриви, уједначени, лаки.

Чашћавали смо играче, а на десетине људи ми је прилазило и молило да се са мном фотографише. Помислих само, како ли је јадном Новаку Ђоковићу, цела Србија би да се са њим фотографише, и то не једанпут.

Тужно је како у Европи мало познајемо историју планете. То ће се свакако мењати у будућности. О неким великим пространствима, о значајним народима, о старим султанатима, краљевинама и царствима – не знамо ништа.

Част за госта и локална политика

Принц је одржао и говор окупљенима, током којег ме је поставио да стојим тачно иза њега. Говорио је и о мени, пред целим народом је захвалио за мој долазак. Наравно, ту су и политички ставови, углавном конзервативнији.

Замера Малезији преузимање њиховог културног наслеђа. Његов брат води политички форум занимљивог назива „Спојени со и шећер". Ту су представљене чак 24 националности. Сва браћа се слажу да не сме бити сукоба у средини у којој живи више народа. „Сви су овде наши гости, сви су добродошли. Али ако желите рат, е то не може!", тако је рекао.

Стари султан ретко држи говоре. Већ је именовао сина за наследника. Напунио је 44 године на престолу. Честитке стижу са свих страна. Следи и карневал, и читав низ фешти да обележе овај значајни догађај.

Али то вече, султан је само једно имао на уму кад год би ме погледао: да ли сам срећан?! Сваки час би ме питао каквог сам расположења, да провери да је све у реду. Када смо се растајали, дирнуо ме је простим речима: „Желим да си срећан. Надам се да ћеш памтити боравак у овом народу, да ћеш памтити и мене. Желим ти добар живот". То је рекао тако искрено, очински, док су му се очи цаклиле, док ме је чврсто држао за руку.

Сутрадан су отворили „Жуту палату" посебно за мене. Цело двориште је испуњено честиткама за годишњицу. Пространо дрвено здање је ново. Прави дрвени дворац је изгорео 1986. године у страшном пожару, а ову су наново изградили уз помоћ локалних власти пре неколико година. Зато су на зидовима постављене слике старе, наравно такође дрвене палате.

Палата од „гвозденог" дрвета

Историјски извори тврде да је овај султанат настао у 16. веку, на темељу древног краљевства. Палату је на овом месту први пут изградио девети султан почетком 19. века.

И данашња палата, као и пређашње, направљена је од јаког црвеног „гвозденог дрвета". Данас је та грађа толико вредна, да у шали препродавци кажу да би слично палата вредела у новцу и да је прављена од злата. У неколико тамних полица смештено је понешто од старог султанског прибора: оружје, корпе, штитови, одећа, кухињски елементи. Низ старих вредних ћупова поређан је уза један зид.

Нарочито је поносан на оца, чија је слика са Сукарном на ударном месту палате. Он је потписао пристанак да султанат постане део Индонезије. Од тада владари овде немају политичку моћ, али је њихов ауторитет неспоран, огроман. Иако је султанат званично укинут 1959. године, владарски утицај који се заснива на личном примеру и поштеном односу према поданицима није се губио. Од 2010. године султану је и поново и званично призната та титула.

Импресивно је видети 14 великих портрета султана, његових предака. Док говори о њиховим заслугама и животима, очи му сијају неким другачијим, древним сјајем. Тих четрнаест душа, историја су целог овог народа и простора.

Портрети су огромни, већи од половине човека, и та величина комбинована са слабим осветљењем палате, даје посебну чар. Док стојимо покрај њих мали смо. Не пред њима већ пред трајањем које оличава тај дуги низ.

Принц ми показује и жуто-зелени величанствени трон, вероватно најлепши предмет у целом султанату. Ту су и владареве старинске кочије, ту је и посебна „жута соба", у којој завршавамо дружење и обавезујемо се на пријатељство и поштовање.

Обећао сам да ћемо у Београду, у Музеју књиге и путовања, представити и њихов султанат. Упутио сам принцу позив да дође у Београд, што је радо прихватио.

Стегао сам му руку, погледао му још једанпут у дубину јаких очију и тврдих црта лица, и захвалио му.

„Видимо се у Београду", рекли смо један другом на растанку.