У Седертељу, родном месту Бјерна Борга, постоји парче српске земље

Удаљен само тридесетак километара од Стокхолма, као насељено место, Седертеље (мада многи наши људи оригинални назив Södertälje изговарају као Содертеље, а истина мора бити да је негде на пола, тешко изговорљива између „е“ и „о“) постоји, бележи се, од праисторије.

Као мали град, пак, на обали језера Меларен, трећег по величини у тој скандинавској земљи острва и језера, које је каналом спојено са Балтичким морем, траје све до друге половине 20. века. Власти Стокхолма тада одлучују да растерете престоницу од наглог насељавања људи који су долазили у потрази за бољом зарадом, у великој мери и из некадашње Југославије, и зато плански ниче више градова – предграђа. Раније насељен искључиво етничким Швеђанима, Седертеље тако постаје град са највећим уделом не-шведског становништва у тој земљи, па од око сто хиљада становника данас, према неким подацима, готово половину чине странци са свих страна света.

Срба има, кажу, око хиљаду, а држављана Србије и оних из  бивше Југославије још више. Посла има за све, посебно с обзиром на то да је Седертеље велики индустријски центар и седиште светски познатих компанија „Сканија“ и „Астра Зенека“.

Бреговито градско подручје, раскошне и чуване природе са градским шумама које деле и зашушкавају насеља и због којих се осећате загрљени зеленилом и окупани чистим ваздухом, уз мноштво водених површина, које су економски и саобраћајно практичне, али које дају и обиље огледала градским здањима, Седертеље је – не можемо то изоставити – широм света познато и као родни град једног од најславнијих тенисера свих времена, Бјерна Борга.

Од хиљаду Срба, становника Седертељеа, чак 650 су чланови Српског културног удружења „Свети Георгије“. Иако многи међу њима слушају Радио Београд и гледају РТС, један међу њима је посебно предан радијски слушалац. И сам некада новинар Радио Чапљине, дописник Радио Сарајева, као и сарајевског Ослобођења из Херцеговине, Ацо Драгићевић посебно воли и прати емисију Којекуда Радио Београда 1.

Пронашавши нас преко друштвених мрежа још 2019, рекао нам је да има идеју да управо нашу екипу доведе у Шведску и Седертеље да бисмо снимиле репортажу о слози и успешном раду Удружења „Свети Георгије“. Ни више од две године одлагања због пандемије ковида 19, нису спречиле Аца Драгићевића да реализује своју идеју, па смо зато размакле мало границе емисије Којекуда, која у шпици и поднаслову има још четири речи – „по Србији, о Србији“ – и почетком маја отпутовале за Шведску.

На аеродрома Скавста, једном од три у Стокхолму, дочекао нас је председник удружења, млади Петар Кнежевић, успешни мали предузетник. Љубазност, гостопримљивост, елоквентност и култура у разговору са Петром запљуснули су нас још у путу до Седертељеа. Каже да, с обзиром да се тек пре неколико година придружио удружењу, није очекивао да ће тако брзо постати његов председник, али да га је привукао, потом и обавезао, сложан и добар рад у њему.

„Удружење постоји од 1969. као једно од тада многих југословенских. Али, почетком деведестетих година прошлог века, због рата и распада државе, оно постаје српско и 1991. добија назив 'Свети Георгије'. По бројности чланова, сада је међу прва три у односу на остала слична српска удружења којих Шведској има више од тридесет. Са свима добро сарађујемо“, објашњава Петар.

Возећи се аутопутем кроз прелепе призоре шведске природе, убрзо смо стигли у Седертеље и у кућу нашег другог домаћина, који је отворио врата свога дома за наш смештај, Драгана Лабана, који је на север Европе допремио и један шпорет „смедеревац“, хлебну пећ, а од пре две године члан домаћинства је и шарпланинац Шарпи. Ту су и Ацо Драгићевић, Анђелко... разговор тече као да се знамо одувек, уз храну и пиће, шалу и договор за наредна три дана нашег боравка.

А сутрадан је био Ђурђевдан, слава Удружења „Свети Георгије“ која је обележена свечано, уз свештеника, сечење колача, ручак и дружење у Српској кући, седишту удружења. На великом плацу од 850 квадратих метара, сместило се дрвено здање, некада киндергартен, на чијој смо тераси, по лепом и изузетно топлом времену за мај у Шведској, разговарале са члановима председништва по завршетку свечаности. Петру и Драгану, придружиле су се и Милица, Весна, Марија, касније Стефан, омладинац и члан једног од четири фолклорна ансамбла...

„Удружења нама овде много значе, јер ми осим наших станова и кућа немамо ништа друго наше“, рекао је Петар Кнежевић одговарајући на питање колики је занчај таквог окупљања наших људи у иностранству.

„Најважнија нам је фолклорна секција која окупља 80 чланова у четири ансамбла – најмлађи до осам година, старији до 14, омладинаци и фолклорно-певачка група ветеранки. Наступају редовно на смотрама и фестивалима у Шведској, а прошле године једна група била је и на међународном фестивалу у Ивањици. Фолклор је јако популаран и међу децом и код њихових родитеља који их подстичу, јер је то начин да остану у контакту са нашом културом и традицијом, а на првом месту да деца, дружећи се, не забораве матерњи језик. Колико им је то важно и колико воле, говори и то да се пробе сада одржавају сваког дана, а запослили смо и уметничког руководиоца са више од двадесет година искуства Игора Бокшана, који је наменски због тога доведен из Србије“, додаје Кнежевић.

Српска кућа, седиште Српског културног удружења „Свети Георгије“ у Седертељеу, која има око 150 квадратних метара и која им, кажу, почесто буде мала с обзиром на интересовање чланова за активности и догађаје, налази се на – српској земљи. Како су нам испричали наши домаћини, удружење је откупило плац на коме се кућа налази и по томе је јединствено у Шведској.

Драган Лабан, члан Председништва, каже да је 2014, када је једна млађа генерација дошла на управљачка места у удружењу, било одлучено да се откупи земља за генерације које долазе, да би, како каже, „имали нешто своје, да не би једног дана дошао неко из општине и само рекао да морају да се иселе одавде. За то нису била довољна средства која је клуб имао, па су зато неколики приватници који су чланови, али и многи други, издвојили колико је ко могао. За годину дана смо прикупили око три милиона шведских круна или 300 хиљада евра. С обзиром да је и зграда стара, из 1967. године, 2019, када је удружење обележавало 50 година постојања, уложили смо новац и у њену комплетну реконструкцију. Сами смо радили– нисмо ишли кући преко лета, остали смо, оголили све до зидова, све променили и обновили“.

У удружењу, које општина Седертеље попут свих осталих сличних удружења исељеника из целог света помаже симболичним износом новца, сви су волонтери, осим уметничког руководиоца фолклора.

Осим проба фолклора и окупљања наших људи, Српска кућа је место у ком се изводе позоришне вечери, организују књижевни и музички догађаји, различите прославе и скупови. Ту је и кухиња, али и посебна мала зграда у дворишту у коју се сместио још један „смедеревац“ који је, као и онај први поменути, превалио 2.800 километара од Србије до Скандинавије.

„Ја на ову кућу гледам као на своју, ништа ми ово није мање моја кућа од оне коју сам саградио за себе и породицу. А и све људе који се овде окупљају гледам као чланове своје породице“, каже Драган Лабан. „И сви су увидели, који долазе овде, да они који воде удружење немају никакве личне интересе“.

Зато се атмосфера срдачности, пријатељства, поштовања, поверења и слоге осети чим се крочи у Српску кућу и док се упознају неки од чланова Удружења „Свети Георгије“. Све важне одлуке мора једногласно да донесе председништво од тринаест чланова или се одустаје од предлога или идеје.

„Додуше“, напомиње Драган Лабан, „још није било да ко год од тих 13 чланова нешто предложи, а да нисмо сви – за“. „Можда је кључно за то што смо сви различити“, додаје Петар Кнежевић, председник удружења. „Из различитих смо делова бивше државе, различитих занимања, различитих година....“.

Милица Радаковић потврђује да је реч о скупу различитих, али добрих људи који уче да прихватају те различитости и да доносе заједничке одлуке. Добри су односи и са домицилним становништвом, са Швеђанима, али, каже Милица, лако је бити добар са другима када имаш изграђен сопствени идентитет.

„Онда лако прихватамо и ми њих и они нас. И баш скоро је дошла једна девојка, Швеђанка, која је желела да се придружи нашој фолклорној групи. Лепо се сналази“, наводи Милица. „Можда међу њима немамо пријатеље на начин како ми у Србији схватамо пријатељство, али кроз свакодневну упућеност на њих могу да кажем да су Швеђани једноставан и добар народ“, каже Петар Кнежевић.

И како се сваки разговор на овакве теме завршава причом о плановима, тако смо и ми наш разговор са домаћинима у Српској кући тако привели крају.

„Хвала Богу да нам је ова кућа постала тесна“, истиче Драган Лабан. „Недавно смо имали састанак са општинским властима, јер желимо да докупимо још земље да бисмо могли да направимо већи објекат. Онда би зграда могла бити и од четристо квадратних метара што би задовољило наше нарастајуће потребе за простором. Очекујемо одговор од њих, можда смо им и мало досадни, али ми то морамо да урадимо“, каже кроз осмех Драган Лабан.

„Ја управо клуб, односно удружење, видим као место за одржање историје, традиције и културе што, нажалост, полако одлази у заборав. Имамо ми и цркву, и амбасаду, али за контунуитет, за неко свакодневно дружење, оваква места су идеално решење. И за старије, а посебно за децу која, иако сва говоре српски, ипак одрастају у окружењу шведског језика“, закључује Петар Кнежевић.

Биле смо у прилици да следећег дана уживамо у наступу свих фолклорних амсамбала Српског културног удружења „Свети Георгије“, од „пачића“ до ветеранки, да на потпуно другачији начин доживимо добро познате традиционалне игре и песме, да осетимо колико је то свима њима важно, да чујемо похвалне речи амбасадора Србије у Шведској Драгана Момчиловића о узорном раду и слози Српског културног удружења „Свети Георгије“.

Чак је и шетња пред одлазак кући по улицама ветровито-бритке северне Венеције, како још зову Стокхолм, остала донекле у сенци топлине којом су нас обасули наши... горе... далеко... А ипак – близу.