Има ли будућности за хомољске бачије

Једном годишње бачија Петра Шербановића, ушушкана међу хомољским врховима, на пола пута између Жагубице и Мајданпека, оживи.

Са свих страна пристигну пријатељи и родбина и живот на овом усамљеном месту поново буде као некада.

„Спремају се, музу овце, пеку јагањци, спрема ручак. И после седнемо и гостимо се у најлепшем нивоу“, каже Петар Шербановић.

Деда Петар на бачији борави са супругом Марицом преко лета, а зими се враћају својој кући у оближњем селу Лазници. Обоје су већ дебело зашли у осму деценију, али им то не смета да чувају скоро 80 оваца.

„Тешко је да се чува, а поготово кад удари киша. Само да бежиш на небо, а земља је доле тврда. А небо је много далеко“, додаје деда Петар.

Сврха бачије је сабирање оваца од више власника како би преко лета све биле на једном месту и тако се уштедело на чувању и исхрани.

Деда Петру су сви млађи у фамилији у иностранству. Једна унука је у Трсту, а друга живи у једном малом селу у Аустрији. За њих и њихову децу ово је само долазак за викенд.

„Мени је ово, мислим, други пут у животу да сам на бачији. Била сам, можда, пре 25 година, тако нешто. Сада имам 31. Па смо довели и децу, иако смо дошли само за викенд, волела сам да и моја деца дођу овде да виде, зато што мислим да ово неће више никад да се организује. Деда и баба су јако стари, тако да мислим да је ово први пут код нас на салашу и задњи пут. Не верујем да ће та традиција да иде даље. Ми живимо у иностранству. Лепо би било да се вратимо овде, али не верујем“, каже Марина Ликуцић, Петрова унука.