Скопље, Оријент и Балкан и „ЕУ за тебе”

У Скопљу има свега, и осмеха и намргођености, и много и недовољно пара и трагања за идентитетом, и дивног обичног света, и балканске располућености између модерног и традиционалног, у истом сосу и Оријент и Европа, и шљаштећих реклама „продавница за паре” и киоска са мини-крофнама иза којих високо стоје гигантски споменици мишићавих торзоа.

На улицама и „љуте машине” и „југо 45”, понеки додуше. Такси возила, једна иста марка, не тако углађене спољашњости, али довезу где би требало.

Кад колима уђете у Скопље још се јасно чује Радио Београд 202. Који километар ка центру се помешају фреквенције, крене Радио Бубамара и у том тренутку Оливер Драгојевић. 

Утисак балканске тескобе, камен и бетон, цркве и џамије, осећај скучености, сличан у свим великим градовима бивше земље, посебно у сиви дан, врло брзо пресеку аутобуси на спрат и брзи ритам Вардара над којим доминантно, као у епу, стоје на бронзаним постаментима и Ратник на коњу, и цар Самуило и Кирило и Методије, знани и незнани јунаци, ове или оне историје. Скопље, то су врата Медитерана.

У Скопље се улази лако, широким булеварима којима аутобуси несметано возе жутом траком. На сваком од стајалишта дигитални пано са временом доласка и бројевима аутобуса. Ништа што не би подсећало на Београд или неки други већи или организовани град.

Нема никаквог посебног мириса, не мирише нешто наранџасто и топло, као на пример у Будимпешти пред Нову годину. Ту и тамо, мирис свеже покошене траве. Слике су, међутим, потпуно другачије. 

Прво чудно на шта налетите је даблдекер, аутобус на спрат какав се може видети у Лондону, са можда мало више балканског дизајна.

Затим, идући ка центру града, гужва, џамија, па црква (не нужно тим редом), пијаца, аутомобили паркирани уз тротоар са упаљена четири показивача правца, па опет широки булевари и натпис на згради у којој се налази Делегација ЕУ у Северној Македонији – „ЕУ за тебе”.

У Скопљу, човек који долази из Београда нема утисак да је странац. Иако читам, али не говорим македонски, у продавници једноставно није могуће рећи било шта на енглеском. То је неприродно као превођење песама Тошета Проеског.

Нешто што разумеш не преводиш, као што улични свирач у једном од старијих тржних центара, тик уз „Капију Македонија” на тргу Пела, која би требало да представи историју те земље од античких времена до стицања независност, пева Балашевићеву „Оливеру” без акценатских неспоразума.

Тутун је дуван, кафа је кафа

Тутун је дуван, и то је једино за шта ме је продавац у радњи са плавим натписом „Табако”, потпуно духовито исправио. Уз наравно, „братко, има и за лулу”.

Кафа је кафа, espresso је espresso (врхунски је и кошта слично као у Београду), „пилешки со печурке” већ јасно указује на то шта је.

Градове увек обилазим пешке. Тада могу да видим фасаде, ожиљке, лица, графите, градилишта, аутобусе… Скопље је захвално за ходање, јер је, барем у центру равно. А центар, тако балкански, не може да буде промашен.

Тамо где нестају соцреалистичке зграде и солитери са металним евакуационим степеницама и црвеном фасадном циглом, тамо почиње Македонија, главна џада Северне Македоније.

Ту, на једној од првих фасада које човек угледа, белим словима на црној великој позадини стоји Периклов цитат: „Онај ко не учествује у догађајима свог града није мирољубив, већ је лош грађанин”, уз подсећање на догађаје из септембра 2013. када је ухапшено једанаест активиста који су покушали да одбране мали Бристол парк у центру града на ком је никла још једна зграда Владе.

У Скопљу за три дана на улици није било ни једног јединог полицајца, сем у четвртак када је у одсуству на седам година затвора осуђен бивши премијер Никола Груевски. Да се нешто дешава знали смо по надлетању полицијског хеликоптера, и припадника полиције распоређених по граду и у близини суда.

Неколико метара даље након уласка у Македонију незавршена црква светог Константина и Јелене опасана сивим металним градилишним бедемима, а 15 метара ка главном тргу Спомен-кућа мајке Терезе, једине особе рођене у Македонији која је добила Нобелову награду за мир. 

Улица Македонија је права, равна, са озеленелим младим дрворедима са чијег се почетка види, местимично скривен крошњама, гигантски Ратник на коњу који неодољиво подсећа на Александра Великог, али судећи по називу то није. Висок је 28 метара, и стоји на постољу високом 10 метара. Плаћен је око пет милиона евра, прављен у Венецији, и израђен за потребе пројекта „Македонија 2014”, као и огроман број зграда у класицистичком стилу и, опет, споменика.

Тадашње македонске власти акцију постављања споменика званично су назвале „Постављање споменика 'Ратник на коњу'”, а не „Александра Македонског на коњу”.

Незванично објашњење је да се желела избећи реакција Грчке и да се не провоцира јужни сусед с којим је тада Македонија, а сада Северна Македонија, имала проблем око имена државе.

Идући Македонијом, редом, пре централног трга, споменици без неког посебно систематизованог реда – жене, чистача ципела, цара Самуила… И онда Ратник, преко пута ког, са друге стране Вардара, окружен фонтаном, стоји још један ратник, сличне висине.

Све је око Вардара и све око њега „игра”, као и живот тог града у очима странца, у такту седам осмина из песама Влатка Стефановског.  

Вардар, који се са главног трга прелази пешачким мостовима, украшеним је опет споменицима, светитељима, античким јунацима, краљевима, царевима. Са обе стране мостова, на реци, укотвљени викиншки бродови и мрки поглед планине у даљини оковане и даље снегом. Археолошки музеј, Музеј македонске борбе, споменик Карпошу, хотели, све у видокругу и на једном уском простору.

Скопље има „микроклима”, не у метеоролошком, више у неком другачијем, феноменолошком смислу.

Базар, сусрет са златом и прошлим временима

Преко Вардара је базар и највећи број малих златара које сам до сада видео на једном месту. 

У уским уличицама поплочаним старим каменим плочама ћилими, сувенири, радње са половним и јефтиним стварима, официрским униформама и кожним јакнама, мењачнице у којима може да се купи и привезак у облику античке кациге и магнет за фрижидер са ликом Кемала Ататурка.

Филџан на улазу, еспресо при крају. И вероватно најнасмејанија кројачка радња Скопља смештена у не више од осам квадрата. 

Кад се хода централном улицом базара, с леве стране је Црква Светог Спаса, с десне Мурат пашина џамија. 

У Скопљу нема короне, али, макар судећи по реклами испред једног кафића на почетку базара, има Скопског точеног. Као и у Куманову падежа.

Људи у Скопљу, као и сам град имају неки посебан дух, посебан смисао за хумор. Прича Арсим, преводилац кога сам упознао, изузетно духовит човек, који живи у Куманову, и професор је енглеског и албанског, да у том граду Срби причају дијалектом као у Врању.

„У Куманово има падежи”, тврди уз осмех Арсим.

И изнова тако, у свему, уз један стални, изломљени, непрекидни ритам у ком се, као и у врхунској северномакедонској кухињи, где никада није сигурно да ли се у чорби више осећа укус целера или јунетине, све на један необичан начин надограђује и меша, амалгамира у нешто потпуно ново и напаја сунцем и медитеранским планинским ваздухом.

„Ајде на здравје, Скопје”, до виђења!