Мост Рио Адирио – архитектонски бисер југозападне Грчке 

Рио и Адирио – тако близу, а тако далеко. Два градића на супротним странама Коринтског залива делила су само два километра воде, а чак 300 км копненог пута.

Идеју да се баш овде сагради мост, који ће спојити Пелопонез са копном и олакшати путовање у оближњу Патру, трећи највећи град Грчке, али и на целу западну обалу полуострва, дао је још у 19. веку премијер Грчке, Харилаос Трикупис. Тада није било новца за такав подухват, али када је идеја реализована у последњој деценији прошлог и првој деценији овог века, мост је добио име управо по свом идејном творцу. 

Један од најомиљенијих грчких политичара, Харилаос Трикупис био је премијер у чак седам мандата, од којих је најкраћи трајао само пет дана. Политички педигре му није мањкао, јер су му на челу грчке владе претходно били и отац и ујак. Родом из Нафплиа, градића на југу Пелопонеза, Трикупис је спровео и изградњу Коринтског канала, која је пловидбу између Јонског и Егејског мора скратила за 700 километара, али и државу довела до банкротства.

Његову идеју о мосту досањали су градитељи више од сто година касније. Градњу је спровео француско-грчки конзорцијум, а главни архитекта био је Берђ Микаелиан. Припрема терена почела је 1998, а изградња масивних пилона 2000. године. Од 2003, када је то завршено, прешло се на изградњу саобраћајних трака и свих пропратних елемената.

Мост је свечано пуштен у рад 7. августа 2004. године, недељу дана уочи отварања Олимпијских игара у Атини, а први су га прешли управо носиоци олимпијске бакље.

Дуг је 2880 метара, а широк 27. Има четири пилона, са троструким најдужим распоном каблова од по 560 метара. Два централна пилона висока су 164 метра. 

Изградња је, према различитим изворима, коштала између 630 и 830 милиона евра и већином је финансирана из грчких државних фондова и кредита Европске инвестиционе банке. 

Изазова за остварење сна било је напретек, што овај подухват чини правим инжењерским ремек делом. 

Најмањи од њих био је како изградити конструкцију дугу готово три километра у води дубокој 65 метара. Реч је о сеизмички изузетно активном терену, једном од најактивнијих на европском континенту. Тектонске плоче Коринтског канала стално се шире. Ветрови су изузетно јаки, а постоји и опасност од цунамија. 

Притом, дно Коринтског залива је слој меког муља, дубок 500 метара. Свако подрхтавање претвара га у живи песак у којем би мост потонуо. Решење је пронађено у дугим челичним шипкама, које су заривене дубоко попут корена слатке ветивер траве, биљке чије је благотворно дејство у спречавању ерозије добро познато.

Да би се спречило превртање моста, омогућено је да се он „санка“, као тобоган, с бока на бок, на дебелом слоју шљунка који служи попут кугличних лежајева. 

А зауставити извијање палубе моста ако се помери, значило је привезати га као морнарску висећу мрежу, а затим обуздати кретање највећим вискозним амортизерима на свету. 

Цео систем безбедно је прошао прави тест у јуну 2008. године, када је ово подручје погодио земљотрес јачине 6,5 степени Рихтерове скале.

Један од најлепших мостова на свету атракција је, како за локално становништво, тако и за туристе. У његовом подножју редовно се одржавају разне манифестације, а незаобилазан је кадар у фото албумима новопечених младенаца, које ћете често видети како позирају поред њега уз одблеске сунца које тоне на запад. 

Мостом, осим аутомобила и камиона, често пролазе и пешаци. Романтична шетња у сутон овим лепотаном свакако је догађај за памћење, али немојте да вас зачуди полицијски аутомобил који непрекидно патролира. Откако је саграђен, мост Рио-Адирио омиљена је, кажу овде, дестинација и међу онима који су одлучили да себи прекрате живот. 

Што га нажалост сврстава у ред многих сличних „мостова самоубица“ по метрополама широм света.