Аралско море полако нестаје

Ако сте икада прошли поред језерског дна које се суши усред лета, можда сте осетили веома непријатан мирис који се шири из блата. Тај оштар мирис је мешавина гасова који се ослобађају из земљишта док се огромне количине органске материје – богатог муља, алги, биљака, распадајућих животињских остатака и других материјала – распадају током исушивања језера.

У већим размерама, ова појава представља много озбиљнији проблем од самог непријатног мириса.

У многим деловима света језера се исушују у толикој мери да научници упозоравају како би могла да емитују довољно гасова са ефектом стаклене баште да се њихов утицај може поредити са емисијама насталим сагоревањем фосилних горива.

У новој студији објављеној у часопису Science научници наводе да је Аралско море – највеће исушено језеро на свету – емитовало чак 204 мегатоне (око 225 милиона америчких тона) угљен-диоксида откако је почело да се исушује шездесетих година 20. века.

Али можда није прекасно да се преокрене ток догађаја

Данас је Аралско море слана пустош, више пустиња него море. Али није увек било тако.

Његов водостај почео је нагло да опада тек када су реке Аму Дарја и Сир Дарја преусмерене ради снабдевања водом брзо растуће индустрије памука у Узбекистану.

До деведесетих година 20. века језеро, некада четврто по величини на свету, било је готово непрепознатљиво.

На његовом месту сада се простире огромна слана пустиња – некадашње језерско дно које се под утицајем сунца постепено распада.

Студија процењује да је између 1960. и 2022. године исушено море испустило 204 мегатоне угљен-диоксида у атмосферу. Та процена заснива се на истраживању више локација и анализи узорака језгарског материјала прикупљених са сувог дна језера.

Постоје и знаци опоравка на северу, где је влада Казахстана усвојила мере за управљање водним ресурсима како би обезбедила да Сир Дарја настави да се улива у Северни Арал.

Нова студија сугерише да би поновно плављење читавог басена могло донети огромне користи за животну средину, не само у самом језеру већ и на глобалном нивоу.

„Испод Аралског језера налази се скривено угљенично благо“, каже биогеохемичар Рафаел Марке из Шпанског националног истраживачког савета.

„Ако ови седименти остану изложени, угљеник ће наставити да се испушта у атмосферу. Ако се море поново поплави, исти тај угљеник могао би да пређе из извора емисија у део климатског решења.“

Према прорачунима истраживача, поновно плављење дна језера могло би да спречи ослобађање процењених 165 мегатона угљеника који је и даље заробљен у седиментима.

Студија је такође показала да се скоро петина емисија угљеника из Аралског мора ослобађа зато што ветар разноси седимент са исушеног језерског дна – фактор који истраживачи раније нису узимали у обзир.

„Када језеро пресуши, не суочавамо се само са хидролошким, еколошким или социоекономским проблемом“, каже екологиња Нурија Каталан из Шпанског националног истраживачког савета.

„Угљенични циклус се такође мења на начине који су до сада углавном били изостављени из климатских прорачуна.“

У међувремену, климатске промене додатно појачавају забринутост за будућност водоснабдевања Аралског мора.

Аму Дарја и Сир Дарја напајају се водом насталом топљењем глечера у планинама Тјеншан и Памир. Како се ти глечери повлаче услед загревања климе изазваног емисијама из фосилних горива, доток воде ће се вероватно смањивати, а преостала вода испараваће много пре него што стигне до Аралског мора.

Иронично, боље управљање водним ресурсима и враћање воде у језера која су пресушила услед људске активности могли би да постану важан део стратегије за ублажавање климатских промена и очување преосталих глечера.

Аралско море није једина копнена водена површина коју је човек исцрпео у потрази за економском добити. Ту су и Велико слано језеро и Салтонско море у Сједињеним Америчким Државама, Каспијско језеро, језеро Урмија у Ирану, језеро Поопо у Боливији и многа друга.

Сва изгубљена језера потенцијално доприносе емисији угљеника

„Наша студија показује да заштита ових огромних залиха угљеника закопаних у седиментима има и значајну климатску вредност, која би могла бити укључена у механизме финансирања засноване на угљенику“, истичу аутори студије.

„Ово пружа нову перспективу, изражену језиком познатим климатским финансијама и тржиштима угљеника, и отвара нову расправу о томе како би поновно плављење ових језера могло да буде финансирано“, сматрају ови научници.