Соларни бум у Србији доноси нови изазов – где ће завршити дотрајали панели

У Србији је последњих година све више соларних панела, али се већ сада поставља питање – шта ћемо са њима када за десетак година стигну до краја животног века? У њима се налазе сребро, бакар, алуминијум, силицијум – вредне сировине због којих стари панели нису само отпад. У Србији још нема погона за њихову рециклажу, а количина дотрајалих и оштећених панела је све већа.

Соларни панели почели су масовније да се користе у домаћинствима и привреди у Србији током претходне деценије. Потражња је и даље велика. Током 2025. године, увезено је више од 20.000 тона соларних панела и пратеће опреме.

„Приликом монтаже дође до оштећења панела, дође до кварова, и ми тренутно у Србији немамо потпуно до краја доведену законску регулативу. Шта са тим панелима? У Европи, где су већ ти панели стигли на рециклажу због свог животног века, то се већ навелико ради, тако да и ми очекујемо брзо усаглашавање и да тај посао буде могао да се ради у Србији“, каже електроинжењер Саша Луковић из чачанске компаније „Нолеко“.

У Србији се за сада може обавити тек механичко раздвајање појединих делова панела. Ни већина земаља у региону, укључујући и неке чланице Европске уније, нема постројења за комплетну рециклажу.

Да би такав погон био исплатив, потребне су веће количине отпада, па се панели шаљу у Аустрију, Француску, Немачку, где се у сертификованим центрима издвајају вредне сировине.

„Сматрамо да би Србија могла да постане регионални рециклажни центар за соларне панеле. Нема будућности, ни електромобилности, ни чипова, ако немате критичне сировине. Значи нема више отпада – постоје ресурси! И морамо да размишљамо на тај начин. Морамо мењати наратив у глави о индустрији и гурати зелене бизнисе као део новог процеса Србије будућности“, наводи Синиша Митровић из Центра за циркуларну економију ПКС.

„Ако користите старе панеле, држите се ових проверених силицијумских материјала из последњих десетак година. Што се тиче ових нових, свакако имају своје место на тржишту, али ће бити потребно да се за њих развије посебна методологија како да се евентуално рециклирају. Заиста је добро питање шта ће бити за неких десетак година. На основу свега овога, не можемо једнозначно прогнозирати. Чини нам се да ће они свакако имати своје место у већини европских земаља, поготово јужне Европе“, истиче проф. др Мирослав Поповић са Универзитета „Сингидунум“.

Осим заштите природе, важна је и економска рачуница. Стручњаци кажу да је неопходно проценити све мане и предности различитих извора: колико енергије дају, какве су им могућности рециклаже, али и колику количину – и каквог отпада – ће оставити након истека животног века.