Ајкуле много паметније него што се мислило – старије су од дрвећа и воле џез

Ајкуле спадају међу најстарије кичмењаке на Земљи и преживеле су свих пет великих масовних изумирања, укључујући и најразорније – пермско-тријаско „Велико изумирање“, када је нестало око 90 одсто морског живота. Данас насељавају готово све светске океане, а научници свакодневно откривају њихове изузетне способности.

Ајкуле много паметније него што се мислило – старије су  од дрвећа и воле џез Ајкуле много паметније него што се мислило – старије су од дрвећа и воле џез

Научна истраживања последњих година откривају да су ајкуле далеко сложенија бића него што се дуго веровало – од способности учења и памћења, преко развијених друштвених односа, до невероватних чула која им помажу да преживе у океану.

Изненађујућа интелигенција ајкула: Од математике до џеза

Иако се ајкуле често представљају као предатори који се ослањају искључиво на инстинкт и прождрљивост, научна истраживања показују да су оне заправо интелигентне животиње способне за учење и памћење.

Ове морске животиње могу да разликују веома сличне звукове, али и различите апстрактне обрасце и геометријске облике у боји. У једном познатом експерименту показано је да су младе сиве бамбус ајкуле памтиле информације о облицима и оптичким илузијама готово читаву годину.

Истраживања су показала и да ајкуле поседују основне математичке способности. Оне могу да разликују различите количине, попут три и пет или четири и седам, али не и бројеве који су међусобно веома блиски, као што су четири и пет.

Њихове способности учења тестиране су и кроз музику. Неколико јединки ајкуле Порт Џексон, врсте која живи у приобалним водама Аустралије, добило је задатак да доплива до одређеног места у акваријуму када чује музику, како би за то добиле храну као награду.

Истраживање научника са Универзитета Маквори у Сиднеју показало је да су ајкуле успешно повезале џез музику са местом где су добијале храну. Међутим, исту повезаност нису успеле да успоставе са класичном музиком.

„Било је очигледно да су ајкуле схватиле да треба нешто да ураде када чују класичну музику, али нису успеле да закључе да треба да отпливају на друго место“, рекао је истраживач Калум Браун.

Ова открића показују да су ајкуле много сложенија бића него што се дуго веровало. Али њихова необичност не огледа се само у способности учења – изненађујући су и начини на које доносе потомство на свет.

Од пупчане врпце до борбе за опстанак у материци

Иако неке врсте ајкула полажу јаја, многе носе младунце у материци и хране их преко пупчане врпце, баш као и људи. Међу њима су бик-ајкуле и ајкуле чекићари. Због тога младунци недељама, па чак и месецима након рођења имају видљив пупак, све док не зарасте ожиљак који остаје после отпадања пупчане врпце.

Код других врста ајкула младунци се не развијају у материци на исти начин као код сисара. Ембриони расту у јајима која се излегу док су још у телу мајке, па се и ове ајкуле рађају живе. Бодљикаве ајкуле, на пример, младунце на свет доносе на овај начин после гравидитета који може да траје и до две године.

Код пешчане тиграсте ајкуле, међутим, борба за опстанак почиње много пре рођења. Женке имају две материце, а у свакој може да се развија до пет ембриона. Ипак, како трудноћа одмиче, ембриони се хране својом браћом и сестрама све док не остане само један. Ова појава позната је као интраутерини канибализам, односно аделфофагија, што дословно значи „једење брата“.

Након што поједе своју браћу и сестре, преостали ембрион има искључив приступ неоплођеним јајним ћелијама које мајка непрестано ослобађа, што му омогућава да ојача и у доброј кондицији дочека рођење.

Тело прекривено сићушним зубима

Кожа ајкуле је изузетан природни материјал. У Италији током 18. века занатлије су је користиле за полирање осетљивих ивица непроцењивих Страдиваријусових виолина.

У викторијанској Великој Британији била је веома цењена међу столарима и мајсторима за израду намештаја, где је била позната под називом шагрин.

Уместо крљушти, кожа ајкуле прекривена је безбројним ситним „зубима“, такозваним дентикулима, који се под утицајем струјања воде приљубљују уз тело и тако смањују отпор воде.

Ако пређете руком преко коже у супротном смеру, имаћете утисак као да додирујете веома груб шмиргл папир.

Ајкуле понекад намерно дотакну непознат предмет својом грубом кожом како би испитале његову текстуру и чврстину – својеврсни „тест укуса“ за предмете који можда уопште нису храна.

Имају најбоље пријатеље

Ајкуле нису усамљени ловци како се често представљају.

Сиве гребенске ајкуле воле да проводе време са истом групом пријатеља најмање четири године.

Након тога се деле у мање групе, настављају својим путем, а затим се поново окупљају током различитих годишњих доба.

И младунци лимун ајкула живе у групама и, што је још важније, током ових друштвених интеракција уче једни од других нове вештине, попут проналажења хране или избегавања предатора.

Најрадије проводе време са јединкама исте величине и са ајкулама које већ познају.

Могуће је да чак и велике беле ајкуле имају најбоље пријатеље.

Иако се обично сматрају усамљеним животињама, забележено је да су две велике беле ајкуле, назване Сајмон и Џекил, заједно препливале око 6.000 километара, не раздвајајући се ниједног тренутка.

Старије од дрвећа и Сатурнових прстенова

Најстарији фосилни докази о прецима данашњих ајкула представљају збирке фосилизованих крљушти старе око 450 милиона година.

То значи да су њихови преци постојали око 60 милиона година пре појаве првог дрвећа, 220 милиона година пре диносауруса, 350 милиона година пре настанка Сатурнових прстенова.

Први зуби слични зубима данашњих ајкула појавили су се пре око 410 милиона година, док је прва група која је заиста подсећала на савремене ајкуле еволуирала пре приближно 380 милиона година.

Многе од тих древних риба вероватно нису биле ајкуле у правом смислу те речи, али су им биле блиски сродници. Касније, пре око 195 милиона година, појавила се најстарија позната група савремених ајкула, са флексибилним чељустима, издуженим вилицама и знатно бољим способностима пливања.

Данас у светским океанима живи око 500 врста ајкула. Тај број је знатно мањи него пре око 50 милиона година, када су достигле највећу разноврсност, али научници и даље непрестано откривају нове врсте.

Када је реч о вези између људи и ових древних морских предатора, најближи заједнички предак човека и ајкуле живео је пре око 440 милиона година. Ипак, то створење је по изгледу и особинама било много сличније ајкули него човеку.

Иако су се наше еволутивне линије раздвојиле пре стотина милиона година, постојање људи на овој планети и даље је нераскидиво повезано са судбином ових древних становника океана.

петак, 17. јул 2026.

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом