Чувари аеродрома, граница, винограда, плантажа – древна вештина соколарства у модерном времену

Соколарство је древна вештина која је настала у централној Азији, стара је око 4.200 година. Првобитно је то била привилегија краљева и племића. И Србија има дугу традицију соколарства. Зачетници ове традиције су код нас били Немањићи, а манастир Студеница био је соколарски центар. Та традиција се на неко време изгубила, али је поново оживела крајем 80-их, а последњих година има и своју модерну примену у биолошкој заштити и контроли птица.

У студију РТС-а са соколаром Ханијем Гиргисем дошла је и сова Пипче, годину дана стара, а и лепо васпитана, велика ушара.

„Биолошка заштита подразумева некоришћење никаквих хемијских средстава у одстрањивању неких јата птица, већ се то ради уз помоћ природних предатора, попут соколова, јастребова и сова“, објашњава Гиргис, додајући да је то веома одговоран посао јер се често чува државна имовина од стратешког значаја.

Добро је познато да већ више од деценију штите аеродром и радионице „Јат технике“, где се одржавају авиони, али обављају и друге задатке. Примера ради, ангажовани су на заштити границе и растеривању великих јата голубова чији измет је правио велику штету.

Када стигне позив, Гиргис наводи да се у почетку долази сваки дан док се популација птица због претње грабљивица није потпуно преместила. После обилазе локацију два до три пута недељно. Доста зависи и од временских услова – када је хладно онда птице улазе у хангаре. Такође, на основу периода године прави се процена колико често треба да се долази.

Нераскидива веза

Соколар каже да су ангажовани широм земље на разним пословима, попут заштите винограда, плантажа воћа, растеривању гачаца када се пренаселе у урбаним срединама…

„Покренули смо едукативни програм у дунавском парку у Крњачи. Грађани могу да закажу рођендане, тим билдинге или просто посетити простор и видети ове предаторе у слободном лету. То је важно јер нас је модерно време доста одвојило од природе, а овај програм нуди директан контакт са грабљивицама, као и могућност да науче нешто“, каже Гиргис.

Што се обуке тиче, зависи од врсте. Код сова почиње од кад су мале, мада се за неке грабљивице то не препоручује. Доста зависи и од саме јединке. „Као и код људи, нека је тврдоглавија“, шали се соколар.

Оно што је јединствено код соколарства јесте да нема дресуре, већ се све заснива на поверењу између човека и птице и ствара се нераскидива веза.

„Таквим начином рада ми успевамо да им симулирамо природан начин живота. Све оно што раде родитељи, радимо ми како би птица била мотивисана како да лети и лови“, истиче Гиргис.