Хибискус – цвет бесмртности, украсна и лековита биљка

Хибискус је биљка која припада врсти слезова, а баштенски хибискус је хибискус сиријаки, то јест сиријска ружа, и пореклом је из тих крајева. То је листопадни жбун који може да се сади појединачно и у групама, објашњава Љиљана Судар, инжењер пејзажне архитектуре.

„Кда га садимо у живој огради морамо да га орезујемо мало чешће да би се формирао као жива ограда. Ако се не оразује и остави, биће као ниже дрво које може да израсте до три метра у висину“, додаје Судар.

Баштенски хибискус може да се сади у полусенци, али и на осунчаној страни, али у полусенци ће мање цветати. Добро је да се што чешће орезује како би био гушћи. Мање ће цветати, али ће цвет бити крупнији.

Постоји и трећа врста хибискуса, а то је мочварни хибискус, чија специфичност су огромни цветови. Пореклом је из Флориде, и како му име каже, расте у мочварама.

„Воли да је земљиште стално влажно, али воли и да се земља мало сасуши, јер може да дође до труљења корена, или да се користи малч како би сачували влагу земљишта. На јесен је битно да се ореже, јер ако се не ореже, мраз ће да убије горњи део. Али ће биљка остати жива и на пролеће ће поново да избије, само морамо да запамтимо где смо га посадили“, истиче Љиљана Судар.

Поред ових хибискуса постоји и собни који је пореклом из Кине. То је исто јако лепа и декоративна биљка која воли светла места и мора да има бар мало сунчеве светлости како би цветао. Сади се у баштенску земљу богату тресетом, песком и хумусом.

„У току цветања морамо га стално прихрањивати да се биљка не би исцрпела од велике количине цветова. Ово собно цвеће можемо да држимо и напољу, али да га не излажемо директном светлу“, напомиње инжењерка пејзажне архитектуре.

Заједничко за све три врсте хибискуса јесте да су медоносне и осим пчела привлаче и лептире.