Колико је опасан отпад опасан за Србију

Колико је опасан отпад опасан за Србију? Како се третира, а како би требало? На последња два питања одговорило је неколико болничких центара, тврде да медицински отпад правилно третирају али и да увек може боље.

„Цео поступак уклањања медицинског отпада иде у неколико фаза: прикупљања, сортирање, развдајање, паковање, складиштење, уколико установа то сама не врши, и на крају, након транспорта, следи третман медицинског отпада који се на нашем Клиничком центру врши за инфективни материјал“, наводи др Владан Ћосић из УКЦ у Нишу.

„После стерилизације тај опасан отпад постаје неопасан и складишти се у џаковима и контејнерима и преузима га одговарајућа фирма која врши трајно складиштење. Имамо четири аутоклава који раде, али су то стари аутоклави, 12,13 година, увек можете боље, али за то су нам потребна одговарајућа средства и одговарајуће помоћи“, каже Др Љиљана Јовановић из УКЦ у Крагујевцу.

То потврђују и ревизори – 35 одсто дробилица није у употреби због застарелости, кварова, преоптерећености. Већина установа нема планове за управљање отпадом, изостају и координација и надзор надлежних.

Још већу штету праве индустријски и комунални отпади који су највећи загађивачи вода. ЕПС су ревизори поново означили као једног од највећих генератора индустријских отпадних вода у Србији.

„Фокус ревизије је био управо на ТЕНТ-у А и Б и налаз њихов каже да 70 одсто индустријских отпадниг вода ЕПС-а су генерисана у оквиру ових огранака“, наводи ревизор Горан Чабаркапа.

Ревизију су базирали на подацима Агенције за заштиту животне средине из 2020. године, када је од испуштених 3,6 милијарди кубика индустријских отпадних вода, из ЕПС-а стигло више од 95 одсто. Та компанија тврди супротно: „Све анализе указују да рад ТЕНТ Б не утиче на квалитет реке Саве и да је квалитет реке узводно и низводно од термоелектране у добром еколошком статусу“.

После Естоније, највише опасног отпада генерише се у Србији, чак 30 одсто. Отуда препорука ревизора и надлежним министарствима и предузећима да унапреде управљање отпадом уз бољу контролу.

„Немамо у овом тренутку инфраструктуру за опасан отпад, складиште, центар за третман, Србија после 20 година у овом делу Европе нема Центар за физичко-хемијски третман опасног отпада. Ако погледамо раст страних, директних инвестиција, раст домаћих ће бити озбиљно заустављен уколико брзо не решимо питања складиштења и третмана опасног, индустријског отпада. Отпорност једне економије, на климатске промене, на хаварије које долазе од земљотреса, од свих природних непогода је такав да морате јачати отпорност инфраструктуре“, нагласио је Синиша Митровић из Центра за циркуларну економију Привредне коморе Србије.

Од 2012. до 2020. године на депоније је одложено готово 150.000 тона опасног отпада, односно петина његове укупне количине. Нешто мање од петине извезено је у иностранство, на даљу прераду.