Окитили смо јелку, али нисмо окитили јелу

Све у башти је посађено и ушушкано за зиму. Децембар је био топлији па су радови завршени пре десетак дана. Сада је време да окитимо јелку за Нову годину. Мало је познато да ми, у ствари, не китимо јелу за нову годину.

„Оно што се продаје на пијацама и што се углавном кити је смрча, зато што је она отпорнија. Јела не може загађени ваздух и нећемо је баш наћи тако лако у парковима, углавном су то смрче. Међутим, у народу је то опште познато да се кити јелка, па некад и за борове и друге четинаре кажу китимо јелку“, објашњава др Милан Гавриловић, научни сарадник са Биолошког факултета Универзитета у Београду.

Најлакши начин да разликујемо јеле и смрче је по шишаркама, додаје Гавриловић. Када су шишарке зреле, код смрче оне висе и остају целе. Код јеле, шишарке су усправне и како зру, почињу да се круне и на биљци остаје само осовина. У природи, шишарку јеле никада нећемо моћи да сакупимо и то је најбољи начин како да разликујемо ове две биљке.

„По листовима може да се разликује. Смрча има бодљикаве листове и она боде, а јела има рашчешљане листове и не боде толико“, додаје биолог.

Сребрна смрча или како је код нас још зову, бодљикава смрча, поред плавосивог пигмента има најправилнији купасти облик.

„Picea pungens је сребрна или плава смрча. Природно расте у Северној Америци на стеновитим планинама негде између две хиљаде и три хиљаде метара. Проширила се по целом свету зато што је изузетно декоративна врста, једна је од најчешћих врста у нашим парковима и вртовима, јер најбоље јој одговара овај градски ваздух. Од свих смрча она је најуспешнија, зато што лепо подноси и сушу и загађен ваздух и дим и прашину. Апсолутно јој ништа не смета. Ни по типу земљишта није нешто захтевна. Може и на мочварном земљишту да расте, једино што воли осунчана места“, истиче др Милан Гавриловић.

Декоративност смрчи дају њене иглице сивкастоплаве боје које су правилно радијално распоређене око гранчица. Такође, гранчице смрче када се изгњече имају врло пријатан мирис и староседеоци Америке су је користили у лечењу.

Размножава се из семена, резницама, али и калемљењем. У зависности од калемљења и орезивања, могу бити лоптасте, купасте, ваљкасте. Добро подноси орезивање и резањем врха можемо да контролишемо њен раст. Јако је лепа да се комбинује са другим четинарима и лишћарима, који су другачије боје. Оно што је интересантно код ње јесте да пигмент одређује брзину раста, али и цену саднице.

„Што је светлија јелка она је и скупља. Спорије расте, а може достићи од три до четири метара висине за неких двадесетак година. Њен раст годишње може достићи до 20 центиметара“, каже цвећар Слађан Лазић.

Додаје да жељена форма овог четинара може да се добије такозваним пикирањем чланака, што се обавља у августу.

„Њен врх се пикира до првог чланка до најдебље гране и оставља се на три до четири окца. Орезивањем се добија правилан хабитус сваког четинара. Кад се пикира, она се сама избори за свој централни врх и после које године може поново да се пикира“, објашњава цвећар.

Била она велика или мала, правилног облика или мало накривљена, њена улога је иста. Да обележи празник, унесе радост, срећу, наду, да нас подсети на даривање и окупи породицу.