Пластична киша је наша стварност, а ми потцењујемо њене последице

Нове процене тима научника са Универзитета Окланд на Новом Зеланду указују да се у просеку скоро пет хиљада честица микропластике свакодневно таложи на сваком квадратном метру кровова Окланда.

Ове слојеви „прашине“ додају око 74 тоне пластике сваке године, што је отприлике три милиона пластичних боца.

Ова застрашујућа количина пластичне „прашине“ много је већа него што је недавно израчунато да пада на Лондон, Хамбург или Париз. Студија из 2020. проценила је да у просеку само 771 честица микропластике падне на једнаку површину у Лондону.

Међутим, то не значи нужно да је ваздух у Лондону шест пута мање загађен честицама пластике него у Окланду. На крају крајева, Лондон је много већи град и не налази се у тако удаљеном крају света.

Пре ће бити да у претходним проценама квалитета ваздуха, попут оних обављених у Лондону, једноставно нису мерене најмање честице микропластике у циркулацији.

Нестандардизовано мерење честица микропластике

Данас не постоји стандардна методологија или протокол за идентификацију микропластике, што значи да се свака студија спроводи на мало другачији начин.

Како су инструменти за мерење количине микропластике све савршенији, стручњаци примећују много више штетних материја које се крију у ваздуху око нас него до сада.

Претходна истраживања обављена на плућима указују да честице микропластике цирукулишу нашим респираторним системом, али са непознатим последицама по наше здравље.

„Будућа истраживања треба да квантификују колико тачно пластике удишемо“, каже хемичар Џоел Ринделауб са Универзитета у Окланду.

Налази са Новог Зеланда засновани су на деветонедељној студији две локације у Окланду – једне на крову зграде Универзитета у центу града и друге на огради у предграђу. Микропластика из ваздуха хватана је помоћу левка и тегле.

На свакој локацији, истраживачи су открили остатке осам различитих врста пластике. Најзаступљенији су били полиетилен (ПЕ), који се користи за кесе и боце, поликарбонат (ПЦ), који се користи у заштитној опреми и медицинским уређајима, и полиетилен терефталат (ПЕТ), који се користи за паковање хране и пића.

Ко је главни преносилац пластике по свету

Када су дували јаки ветрови са обале, ухваћена је већа количина микропластике, што упућује на закључак да у одређеној мери пластику која лебди у ваздуху око Окланда подижу ветар и таласи са обале.

„Микропластика стиже у ваздух из таласа који ударају на обале, што значи да је вода генерално глобални транспортер микропластике“, наводи Ринелауб. То би могло да нам помогне да објаснимо како микропластика улази у атмосферу и преноси се и до најудаљенијих места, као што је Нови Зеланд“.

Ово би могао бити још један потенцијални разлог зашто се чини да је проценат пластике у ваздуху много нижи у Немачкој и Енглеској. Али чак и у унутрашњости, лебдећи микрозагађивачи и даље представљају велики проблем.

У 2019. години, мала пилот-студија у Европи пронашла је микропластику на удаљеним врховима Пиринеја, која је вероватно тамо доспела из неколико мањих оближњих градова.

Научници су 2021. године упозорили да је микропластика сада толико свеприсутна у атмосфери да можда већ утиче на климу на Земљи. У будућности, ако концентрације наставе да расту, честице би могле да погоршају ефекат стаклене баште апсорбујући и расипајући светлост и топлоту.

У студији у Окланду, истраживачи су открили да је на локацији у центру града сваке недеље сакупљено много више микропластике него у предграђу.

Важна је величина честица

Велика већина честица ухваћених током експеримента била је величине између 10 и 50 микрометара. Већина њих су били пластични фрагменти, а само три одсто је било веће од 100 микрометара.

Налази се мало разликују од онога што је раније пронађено у Лондону, где се чинило да су пластична влакна, а не фрагменти, највећи извор загађења. Неслагање може бити последица ажурираних техника узорковања или различитих врста загађења у различитим деловима света.

Истраживање из 2019. спроведено у Хамбургу, на пример, измерено је само за микропластику већу од 63 микрометра. Број честица у ваздуху из овог града такође је био 18 пута мањи него што је недавно пронађено у Окланду.

Нико још не зна да ли микропластика која се преноси ваздухом утиче на здравље људи, али што је мањи фрагмент или влакно, већа је вероватноћа да ће прећи у наше ћелије када га удишемо.

Ако пластично загађење које пада са неба заиста има токсичне ефекте то је превише подмукло да би научници, за сада, могли да докажу.