Један једини траг довео до крабе која није виђена 225 година

Проналажење ретких врста за које се верује да су изумрле никада није лако, али када је Пјер а Мвого Ндонго отпутовао у Сијера Леоне у јануару 2021. године да тражи „изгубљене“ врсте ракова које бораве махом на копну, осећај да тражи иглу у пласту сена био је посебно јак због величине „пласта сена“.

За једну од врста, Афзелиусову крабу (Afrithelphusa afzelii), последњи пут виђену 1796. године, једини траг је био штури опис на примерку на којем је писало само: „Сијера Леоне“.

Експедиција коју је предводио Мвого Ндонго првенствено је тражила копнену крабу дугиних боја из Сијера Леонеа Afrithelphusa leonensis, за коју се веровало да је можда изумрла јер је научници нису видели пуних 65 година.

Ова врста рака нашла се на листи добротворне организације за дивље животиње Re:wild „25 најтраженијих изгубљених врста“.

Мвого Ндонго се надао – али никада није очекивао – да ће пронаћи и Афзелијусову крабу.

Обе врсте су ракови који живе на копну и живе у јазбинама у прашумама.

„Већина слатководних ракова у Африци живи у рекама, потоцима и језерима“, наводи Мвого Ндонго, предавач на Институту за рибарство и водене науке на Универзитету Дуала у Камеруну.

„Врсте од интереса припадају јединственој афротропској породици која укључује чланове који могу да удишу ваздух, што им је омогућило да освоје станишта у прашуми, често далеко од сталних извора воде. Оне су шареније у поређењу са рођацима који живе у рекама и могу да се пењу на дрвеће, живе у пукотинама стена, копају мочварне површине или праве рупе у шумском тлу“, објашњава Мвого Ндонго.

Сијера Леоне, Гвинеја и Либерија су једине земље у Африци у којима се ови ракови налазе, а познато је само пет врста.

Током три недеље, радећи заједно са локалним становништвом у северним, јужним и југоисточним провинцијама Сијера Леонеа, Мвого Ндонго наишао је само на лажне трагове.

Краба која се крила 225 година 

Многа научна открића (и поновна открића) потпомогнута ригорозним, опсежним белешкама других научника који су на жељене терене долазили раније, то овде није био случај.

„Краба Afrithelphusa afzelii није виђена 225 година и буквално једина информација о томе где је треба тражити налазила се у кратком опису примерка и чинила су га две речи – Сијера Леоне, што је заиста непрецизно дефинисана локација“, истакао је Мвого Ндонго.

Према његовим речима, тим је закључио да је краба морала бити пронађена на малој удаљености од Фритауна, па смо истраживања и започели у оближњој шуми.

Истраживачи су се распитивали код локалног становништва да ли су видели ракове који живе на копну далеко од река и потока све док нису наишли на некога ко би могао да помогне.

„Имали смо среће – један човек нас је одвео на своју фарму на ивици шуме где је, након интензивне потраге, врста поново откривена“, испричао је Мвого Ндонго. 

Дан након што су пронашли Афзелиусову крабу, Мвого Ндонго и његове колеге запутили су се у шуме планине Глава шећера, јужно од Фритауна. Како је време за експедицију истицало и затварање због коронавируса се примицало, претраживали су област око језера Гума, на основу савета локалног становништва.

Дубоко у шуми, коначно је пронашао шарену крабу из Сијера Леонеа. Ракови су живели у јазбинама толико дубоким да су Мвого Ндонго и његов тим морали пажљиво да их ископају помоћу крампова и мачета.

Када су са ракова очистили земљу открили су шарене крабе – прве живе примерке Afrithelphusa leonensis виђене од 1955. године.

Тек што су пронађене, а већ су на ивици изумирања  

Поред поново откривене шарене крабе из Сијера Леонеа и Афзелиусове крабе, пронађене су и две нове врсте слатководних ракова.

Станишта ових врста ракова угрожена су уништавањем шума због потреба становништва ове западноафричке државе за пољопривредним парцелама и за огрев.

„Ова открића су горко-слатка јер је радост откривања изгубљених врста помешана са спознајом да су, иако нису изумрле, на ивици изумирања и да ће бити потребне хитне интервенције у очувању да би се ове врсте заштитиле на дужи рок“, каже Нил Камберлиџ, професор на Одсеку за биологију Универзитета Северни Мичиген, који је сарађивао са Мвогом Ндонгом током експедиције.

Сада када научници знају да су ракови тамо, полажемо наде у то да могу бити заштићени.

„Нови подаци добијени од експедиције омогућиће нам да поново проценимо статус црвене листе сваке од ових врста које ће вероватно бити критично угрожене, односно близу изумирања“, каже Камберлиџ.

Следећи корак, како наводи, је осмишљавање акционог плана за сваку врсту и спровођење заштитних мера на терену са надлежнима у Сијера Леонеу како би се ове врсте спасиле од изумирања.