Успели смо да пластифицирамо и дно океана

Од више од 10 милиона тона пластичног отпада који сваке године доспе у море, заправо само један одсто плута на океанској површини, остатак завршава на морском дну, тврде британски научници.

Пластични остаци се постепено разграђују на све мање фрагменте у океану, све док не формирају честице мање од пет милиметара, познате као микропластика. Истраживање које је недавно спроведено показује да морске струје померају микропластику по морском дну и формирају запањујућу количину наноса, тврде научници, а преноси Сајенс алерт.

„Пронашли смо до 1,9 милиона узорака различите микропластике у слоју дебљине пет центиметара који покрива само један квадратни метар, што је највиши ниво микропластике до сада забележен на дну океана“, објавили су у својој студији Ијан Kејн са Универзитета у Манчестеру и Мајкл Kлер из Националног океанографског центра у Ливерпулу.

Слојеви микропластике на морском дну су пронађени широм света, али научници нису били сигурни на који начин је она тамо доспела и како се ширила. Сматрали су да ће се честице микропластике раздвајати у зависности од величине или густине, на сличан начин као и природни седименти. Међутим, пластика се понаша другачије – нешто плута, али више од половине потоне. Пластика која плута у једном тренутку када се прекрије алгама или ако се споји са другим органским материјама или минералима, такође у једном тренутку потоне.

Недавно истраживање је показало да и реке „превозе“ микропластику до океана, а лабораторијска испитивања су открила да огромни подводни наноси седимента стижу и до дубоких морских кањона.

„Сада смо открили како струје по морском дну преносе микропластику и формирају огромне наносе који озбиљно могу да наруше екосистемô, наглашавају аутори студије.

Узорци су узети у подручју Средоземља, из Тиренског мора, а проучаване су морске струје које теку ближе морском дну. Ове стурје иначе утичу на саланитет воде и температурне разлике и део су магистралних морских струја.

Седименти на морском дну могу се простирати на површинама од више километара и бити високи и више стотина метара на местима где струје губе своју снагу.

„Анализирали смо узорке седимената са морског дна узете на дубинама од неколико стотина метара. Да не бисмо оштетили површински слој седимента, узорке смо узимали помоћу посебног инструмента, сличном калупу за прављење колача. У лабораторији смо одвојили микропластику од седимената и анализирали инфрацивеним спектром како бисмо открили које врсте пластичних полимера су се наталожиле“, објашњавају аутори.

Показало се да већина микропластике која се налази на морском дну потиче од одеће и текстила. Ова врста пластике је посебно опасна јер је поједини живи организми једу или апсобрују. Иако микропластика сама по себи често није токсична, студије показују да доводи до нагомилавања токсина уколико се унесе у организам.

Дубоке океанске струје носе и свеже залихе кисеоника и хранљиве материје и омогућавају постојање вема важних екостистема, као што су корални гребени, који су сада на удару великих количина микропластике.

Морамо бити свесни да јефтина пластична роба коју узимамо здраво за готово на крају негде остаје. Одећа коју носимо неколико месеци, деценијама и вековима се задржава на морском дну и потенцијално наноси штету јединственим живим организмима који тамо опстају, напомињу аутори студије.