Била сам на Вудстоку, памтим и музику и блато

У августу 1969. године, Вера Ранковић је као студенткиња отишла на један од многих музичких фестивала које је са друштвом посетила тог лета. Вудсток. Некадашња новинарка РТС-а признаје да томе тада није придавала превише значаја. Присетила се како је фестивал протекао, због чега је Хендрикс каснио, као и како је изгледало бити члан хипи покрета током "лета љубави".

Откуд ви на Вудстоку 1969. године?

Ја сам тада била студент, студирала сам на Ликовној академији у Бостону. Тамо сам живела и завршила средњу школу и факултет.

То је био један од фестивала на које смо ми ишли као група чергара лети. Музички фестивали су били у моди и када смо били тамо, ми уопште нисмо били свесни каквом историјском догађају присуствујемо.

Који сте то ви?

То је дружина мојих пријатеља са факултета, колега студената. Имали смо комби и онда смо лети ишли по разним музичким фестивалима. Ми смо били хипици, са свим што то подразумева, и то нам је био летњи провод.

Да ли је Вудсток обећавао у најави да ће бити нешто велико?

Јесте, било је пуно познатих имена, али она најпознатија нису била ту — ни "Стонси", ни Боб Дилан, ни "Лед цепелин". Ови који су били ту још су били у успону, нису били легенде — ни Џими Хендрикс, ни Џенис Џоплин. То је била нека алтернативна музичка сцена, они су тек сад постали легенде, после пола века. Они су онда још увек пробијали те музичке и културне баријере.

Оно што је мени важно је то време. Ја сам била тамо, али сам била тамо у том друштву, у том моменту. Тај доживљај је мени био врло широк. Била је нека бина у даљини и нека музика, али она није била примарна. Она је била повод да се ми скупимо ту. А скупило се много људи, неки кажу чак пола милиона.

Ми смо били тамо четири дана. Музика је била све време. Било је музике, кише, сунца, спавања, седења, шетања.

Замислите ви пола милиона људи да се скупи! Четири дана није било полиције, није било редара, није било никаквих проблема, инцидената, агресивности. Нико се није посвађао, можете ли ви то да замислите?

Кажу да је заиста то било "мир и љубав"...

Да, то је био тај хипи покрет. Он је почео фактички са "Битлсима", они су кренули са тим алтернативним начином живота. Прво коса — коса је симбол хипи покрета. Кад је био Вудсток '69. године, хипи покрет је био на врхунцу. То једна, како се каже у Америци, "counterculture", код нас би се рекло супкулутра.

Хипици нису били нека сиротиња и неки проблематични људи или наркомани, него баш супротно. Били су из добростојећих породица, углавном школовани — то су били студенти.

Били су и врло политички ангажовани. У то време је био Вијетнамски рат и почела је мобилизација. С једне стране идеш на музичке фестивале, а с друге стране идеш на демонстрације. Ми смо ишли у Вашингтон и демонстрирали. Ми смо као академија правили графичке плакате против рата у Вијетнаму.

Та музика је била одраз једног гледања на свет који је био драматично другачији од света наших родитеља. То су биле педесете, били су врло уштогљени, друштво је било врло старомодно и патријархално у Америци. Шездесетих година је "беби-бум" генерација долазила у зрелост и побунила се против целе филозофије материјализма, против тога да после факултета мораш да уђеш у корпорацију, да имаш дрес-код, да уђеш у дугове.

Мада, шездесете и седамдесете су биле јако просперитетне године, можда најбоље прошлог века, јер је тада у Америци средња класа била најбројнија. Тих година су људи могли да приуште себи да купе кућу.

У томе се разликује од данашњег времена. Млади људи који су завршили факултет имали су пред собом светлу будућност, имали су очекивања да ће свака година бити све боља. Ми сада имамо супротно, имамо промену климе, финансијске сломове, разне проблеме.

Хипи покрет није био много распрострањен. Можда је било 20 милиона хипика у целој Америци од 200 милиона људи. То је био покрет који није био баш толико раширен, али је ширио друге вредности, другу музику, други изглед, други став, однос према дрогама.

Углавном људи који узимају дрогу то раде јер су несрећни, да побегну од стварности. У Америци тада ми смо узимали марихуану, али не озбиљно, а и ЛСД је тада откривен. То је било истраживање себе и своје свести и начин да се свет види другачије.

Алкохола није било, можда пиво. У Европи је сасвим други став према алкохолу. Доступнији је, блажи и присутан на друштвеним догађајима. У Америци не, јер готово свака држава има забрану точења алкохола за малолетнике и није уопште доступан.

На Вудстоку је било траве, ЛСД-а. То није била главна ствар, као ни секс. Било га је, наравно — млади људи, хормони раде. Тада је било перципирано да су то све неки промискуитетни отпадници друштва.

Тако је писало у медијима тада...

Да, конзервативна штампа је све скандализовала. После су видели, када су родитељи тих младих људи који су били на Вудстоку писали нпр. Њујорк тајмсу и рекли: "Извините, ви то потпуно погрешно представљате. Тамо нема никакве опасности, нема агресивности, тешких дрога. То су деца која слушају музику."

Ако тај период можемо да окарактеришемо од Битлса до филма "Коса", видите да је то покрет који се касније изгубио силом прилика, али то се раширило на цео свет.

То је било и код нас. Ми смо периферија, али су и код нас дошли одјеци. И код нас је била дуга коса, и код нас су водили децу на шишање. Мој тата је био професор овде у средњој школи и био је главни за шишање ђака.

Значи, било је лако и овде поистоветити се са тим...

Било је, мада у много мањој мери, јер ми нисмо имали тако изражену средњу класу. У том покрету си када си материјално обезбеђен од детињства и онда одбацујеш те материјалне ствари ради духовног просветљења.

Закрчене улице, била је маса људи, није се очекивало да ће их толико доћи. Јесте ли ушли бесплатно, као што кажу да је на крају било?

Јесмо, ушли смо бесплатно. Очекивали су 150.000 људи и толико су продали карата. Међутим, ми смо се запутили, па сад — шта буде!

Стигло је 400.000 и више. Онда су све отворили и рекли да је бесплатно. После сам читала да су организатори годинама отплаћивали дугове јер нису зарадили ништа од тога.

Који извођач је оставио најбољи утисак?

Ја сам волела Џоа Кокера, Криденсе (Creedence Clearwater Revival), њих сам обожавала, Џенис Џоплин, Хендрикса... Ма све ове велике, "Џеферсон ерплејн", "Крозби, Стилс, Неш енд Јанг", "Ху". Сви су они после постали познати.

Када сте ви схватили да сте присуствовали нечему што ће бити... (тако велико)

Много касније. Тај фестивал је био један од многих.

И шта га је то издвојило да данас причамо о пола века Вудстока?

Постао је по бројности и броју извођача највећи и то га је направило симболом хипи покрета.

Када сте пријатељима овде говорили да сте били на Вудстоку, то мора да је... (била значајна ствар)

Није ми то нешто било важно. Имала сам занимљиву судбину, па сам то већ и заборавила. Ја сам дипломирала на Тафтсу (Tufts). Онда сам дошла преко лета овамо код родитеља, а тамо сам била код тетке и тече. Упала сам у добро друштво, све ми се то јако допало. Почела сам да радим у телевизији као преводилац, па су ме касније примили за новинара.

У међувремену сам била и певачица, певала сам са "Силуетама", пошто сам се удала. Много сам волела музичаре и само сам се удавала за музичаре!

Имам троје деце и сви су музичари, али класичари. Отац моје деце и ја смо са "Силуетама" путовали по Европи, пошто је он свирао у "Силуетама", а ја сам певала. Музика је била врло важан део мог живота.

Школовала сам се као сликар и керамичар и то сад радим. Плату и стаж сам зарађивала као новинар, и то спољне политике у РТС-у.

Да ли се сећате неких ситуација на Вудстоку?

Сећам се кише. У неколико наврата су били страшни пљускови који су трајали сатима. Ми смо срећом имали комби, па смо се склонили. Било је блато до колена, па је морао концерт и да се прекида.

Због тога је Хендрикс каснио. Био је последњи од свих и пошто је било прекида због кише по неколико сати, све се померало, а свака група је имала наступ око сат или сат и по.

Тако је Хендрикс, који је требало да наступи рецимо у четири ујутру, наступио у пола девет ујутру у понедељак. Сав народ је већ одлазио, неки су се задржали само да виде.

Кажу да је било свега 30.000 људи...

Тако је. Онда је он своју легендарну химну одсвирао на психоделичан начин.

У тој култури је било неколико занимљивих ствари. Та психоделија, светла, комбиновано са ЛСД-ом, изоштравала је чула. Било је неколико индијских извођача. Они су били у моди, то су увели Битлси, ако се сећате Равија Шанкара.

Било је разних боја у одевању, макраме, и – коса. Морала је да буде прелепа код свих, мушкараца или жена, свеједно.

Било је обележавања 25, 30 па и 40 година Вудстока. Кроз анализе се чини да то не може да се пореди са првим Вудстоком.

Нисам пратила. Али, наравно, кад увек неко покуша да копира оригинал, то никад не може да буде оно што је било стварно.

Можда и главна ствар у целој тој причи је што је то било доста спонтано и неочекивано. Није се очекивало да ће доћи толико људи.

Читала сам да су у градићу Вудстоку, који је 50-60 километара одатле, малтене скупили националну гарду за "не дај боже". Међутим, није било потребе уопште. Хипици не праве проблеме, то је њихова одлика.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 22. јун 2024.
26° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије