Древне Маје отровале воду живом због опсесије црвеном бојом

Истраживачки тим предвођен Метјуом Вотерсом, палеолимнологом са Универзитета Обурн, анализирао је језгра древног муља из језера Лаго Коба и Ценоте Кскач у Мексику. Нова студија, недавно објављена у часопису Science Advances, показала је да су концентрације живе у овим водама нагло порасле током класичног периода Маја.

Смртоносни траг цинабарита

Нивои овог тешког метала били су далеко изнад онога што се сматра природним, превазилазећи све савремене безбедносне стандарде за квалитет воде. "Подаци о живи били су невероватни. Ван сваке скале. Ови нивои живе једноставно нису нормални", рекао је Вотерс.

Главни извор овог невидљивог загађења био је цинабарит, јаркоцрвени минерал познат као жива-сулфид, који су Маје масовно увозиле и користиле као пигмент. Древни становници Мезоамерике фарбали су у црвено готово све, од храмова и тргова до грнчарије и посмртних остатака, јер је та боја за њих симболизовала сунце, крв и сам живот. Међутим, јаке кише су спирале овај отровни пигмент са зграда директно у околна језера и резервоаре. Тамо су анаеробне бактерије у муљу претварале цинабарит у метил-живу, високо токсично једињење које се неумољиво таложило у воденом екосистему.

Невидљива претња и колапс екосистема

Токсичност воде имала је разорне последице по живи свет у језерима Јукатана. Према налазима Вотерсовог тима, нивои живе су прешли такозвани праг озбиљних последица, тачку у којој водени организми почињу масовно да одумиру. У језеру Ценоте Кскач, концентрације су биле и до девет пута веће од границе која изазива озбиљну штету. Загађење је било толико интензивно да је опстало на опасним нивоима деценијама, а у неким случајевима и вековима.

Анализа микрофосила показала је драматичну промену у биолошким заједницама током овог периода екстремног загађења. Претходно присутне алге, цијанобактерије и љубичасте сумпорне бактерије потпуно су ишчезле из слојева муља који одговарају класичном периоду.

Заједно са њима, изумрли су и ситни ракови попут остракода, као и ларве барских мушица. Губитак ових микроскопских организама, који чине темељ ланца исхране, неминовно је угрозио и веће врсте риба од којих су Маје зависиле ради свакодневне исхране.

Сличан биолошки парадокс забележен је и на археолошком локалитету Уканал у Гватемали, где је истраживао Жан Тремблеј, докторанд са Универзитета у Монтреалу. Иако су Маје поседовале изузетно напредне системе за филтрацију који су воду чистили од видљивих биолошких загађивача попут фекалија и алги, хемијско загађење живом пролазило је неопажено.

"Они нису имали начин да знају да је вода токсична, јер жива није мутила воду нити је бојила у црвено", навео је Тремблеј, истичући границе иначе бриљантног мајанског инжењерства.