Да ли су наши кућни љубимци постали неуродивергентни? Научници имају занимљиву претпоставку

Како смо дошли до „неуродивергентних" паса и мачака ?

Др Катја Хил са Универзитета у Сиднеју напомиње да селекција заснована на изгледу и послушности није случајна.

Када бирамо најумиљатије мачиће, најприврженије штенце или оне са „најчуднијим" и наjсимпатичнијим карактеристикама, можда заправо бирамо животиње које имају неуобичајене обрасце реаговања на свет.

Нека понашања попут изузетне везаности за власника, појачане раздражљивости, јаке реакције на звукове, претеране стидљивости или екстремне разиграности  научници све чешће пореде са људским неуродивергентним особинама.

Поента није да су животиње „болесне" или „проблематичне", већ да функционишу на другачији начин који еволуција у дивљини не би фаворизовала, али је у људском окружењу постао пожељан или бар прихватљив.

Удомаћивање као еволуциони експеримент

Током хиљада година људи су несвесно обликовали темперамент домаћих животиња. Док су дивљи преци морали да буду опрезни, самостални и изузетно прилагодљиви, кућни љубимци нису морали да брину о храни, опасностима нити опстанку.

То је отворило простор за развој особина које би у природи биле „неисплативе", али у кућном окружењу могу бити шармантне или практичне.

Научници наводе да је данашњи пас заправо често налик „вечном детету" вука – разигран, емотивно директан, понекад импулсиван. Слично, многе расе мачака развиле су понашања која се у дивљини ретко виђају – вокализацију упућену човеку, необичну друштвеност или претерану приврженост.

Зашто је ово важно?

Разумевање неуродивергентних образаца код животиња не служи етикетирању, већ бољој бризи. Ако пас „пребурно" реагује на звукове, то не мора бити непослушност, ако се мачка крије од гостију, то не значи да је „размажена". То може бити део њиховог неуролошког профила.

Хил наглашава да је поента у емпатији. Kао што људи све више прихватају неуродивергентност као део природне разноликости, тако би и власници требало да разумеју да љубимци нису дизајнирани да буду савршени, предвидиви и униформни.

Занимљива претпоставка са великим последицама

Ако је тачно да смо „одгајили" неуродивергентност код кућних љубимаца, то отвара низ питања за будућа истраживања – да ли одређене расе имају предиспозиције за специфичне обрасце понашања? Да ли треба прилагодити методе обуке? Шта то говори о нашем утицају на еволуцију животиња које живе уз нас?

Иако за сада не постоји коначан доказ, идеја нуди свеж и интригантан поглед на однос човека и животиње. Она нас подсећа да је удомаћивање животиња жив процес који и данас траје.

Тo је процес у коме ми, чини се, утичемо и на то како наши пси и мачке изгледају, кроз дуготрајно селективно узгајање, и на то како размишљају.