Зашто језиве астечке звиждаљке смрти имају чудан ефекат на људски мозак

Скенирање људског мозга сугерише да тонови звиждука које производе древне астешкее звиждаљке, које је овај народ користио у разним ритуалнима,  могу учинити више од стварања застрашујућег амбијента.

Швајцарски и норвешки истраживачи су открили да слушање звиждаљки активира различите центре у нашем мозгу, што указује на сложеност звука који се може описати као мешавина природног и сабласно непознатог.

Неуронаучник са Универзитета у Цириху Саша Фрихолц и његове колеге су уз помоћ 70 волонтера из Европе,спровели психоакустично тестирање личних интерпретација насумичне селекције звукова који су укључивали тонове језивих звиждука.

Волонтери нису имали унапред упозорење да ће бити пуштани и звуци астечких звиждаљки, тако да нису имали никаква очекивања. Требало је да оцене све звучне записе.

Тридесет двоје учесника су такође ишли на скенирање мозга док су слушали звиждуке међу насумично одабраном мешавином звукова из пет различитих категорија. Већина волонтера је звиждук упоредила са вриском.

„Показујемо да се звуци звиждаљки у виду лобање претежно доживљавају као аверзивни и застрашујући и оцењени су тако као да имају хибридн, природно-вештачко порекло“, открио је тим.

Истраживачи објашњавају да чудна мешавина природног и вештачког отежава нашем мозгу да категорише тај звук.

Наш мозак прво категоризује сензорни унос пре него што ту класификацију користи за приписивање вредности, као што је допадљивост. Али када нешто не спада у јасну категорију, двосмисленост нас оставља у ситуацији која се дефинише као узнемиреност.

Звук астешких звиждука активирао је слушне кортикалне регионе нижег реда у мозгу добровољца – регионе који се подешавају на аверзивне звукове као што су врискови или плач бебе и усмеравају мозак да анализира стимулусе на дубљем нивоу.

„Звукови звиждука лобање су прилично двосмислени у одређивању њиховог порекла звука, што интензивира мождану обраду вишег реда“, пишу истраживачи у свом раду.

Волонтери су посебно категорисали звук астешке звиждаљке

У поређењу са другим тестираним звуковима, који су укључивали неке које стварају људи и животиње, неке из природе, музичке звукове и звукове које стварају алати, звиждук астешке лобање је посебно активирао инфериорни фронтални кортекс, који се бави сложеном обрадом класификације, и медијални фронтални кортекс, регион укључен у асоцијативну обраду.

Када су сви звуци упоређени, они које стварају звиждуци астешких звиждаљки категорисани су у посебну групу, један је стављен у категорију звукова који су близу звукова аларма као што су труба, сирене и ватрено оружје, као и близу људских звукова страха, бола, беса и тужних гласова.

Многе верзије ових звиждаљки пронађене су у гробовима који датирају између 1250. и 1521. године. Неки од њих су били повезани са ритуалним сахрањивањем. С обзиром на то и њихове резултате, Фрихолц и тим сумњају да су звиждуци можда били дизајнирани да симболизују Ехекатла, астечког бога ветра.

„Ехекатл је отпутовао у подземни свет да би добио кости из претходних светских доба како би створио човечанство“, објашњавају истраживачи део веровања древног народа.

Алтернативно, звиждуци астешких предмета од којих се неки јеже, можда су некада представљали оштре ветрове који пробијају Миктлан, подземни свет Астека.

„С обзиром на аверзивну/застрашујућу и асоцијативну/симболичку звучну природу, као и тренутно познате локације ископавања на ритуалним сахранама са људским жртвама, употреба у ритуалним контекстима изгледа веома вероватно, посебно у обредима жртвовања и церемонијама везаним за мртве“, закључили су Фрихолц и његов тим.

Истраживање је објављено у часопису Communications Psychology.