Сићушни „водени медведи“ нас опет фасцинирају, без проблема могу да поднесу и смртоносно зрачење

Када су истраживачи из више институција широм Кине пажљиво погледали геном нове врсте тардиграда Hypsibius henanensis, која је откривена пре шест година, утврдили су 14.701 ген који кодира протеине, од којих је 4.436 (30,2 одсто) било јединствено за тардиграде. Такође су изложили ова мала створења јаким налетима радијације, посматрајући како ће то утицати на гене и производњу протеина, односно, тестирали су неку врсту биолошких супермоћи које би ови гени могли да обезбеде тардиградима.

„Студије на неколико врста тардиграда врста су документовале да су оне животиње које су најтолерантније на зрачење на Земљи“, пишу истраживачи у објављеном раду.

„Они показују отпорност на гама зрачење до 3.000 до 5.000 грејева (Gy) што је око 1.000 пута веће од смртоносне дозе за људе”, додају истраживачи.

Тим је објавио три кључна запажања: ген назван DODA1, потенцијално пренет из бактерија, производи пигменте познате као беталаини, а они помажу да се неутралишу штетни молекули који настају зрачењем.

Друго, ДНК се поправљао много брже него нормално, захваљујући протеину специфичном за тардиградe и који је познат под именом  званом TRID1, и треће, повећана је производња два друга протеина, BCS1 и NDUFB8 (који такође помажу у снабдевању енергијом).

Иако су неке од супермоћи ових животињица већ били познати, као што је брза поправка структуре ДНК, ближа анализа врсте Hypsibius henanensis нам даје више детаља о томе шта се тачно дешава – и како сићушни тардиград остаје тако отпоран и моћан.

Комбиновани заједно, три наведена процеса која се јављају као одговор на зрачење помажу у заштити тардиграда од опасних ефеката. Следећи корак је да се види колико су генерално ове заштитне мере распоређене на све тардиградне врсте.

Механизам очувања генетичке структуре као пример за заштиту људи у екстремним условима

„То да ли се толеранција на зрачење код других тардиградних врста јавља кроз очуване механизме или је специфична само за ову врсту, захтева додатну студију“, пишу истраживачи.

Постоји око 1.500 врста тардиграда за које знамо, а нова студија надограђује претходне којима је утврђено да оне, када детектују зрачење, појачавају механизам за очување генетичке структуре.

Колико год да је мала, начини на које ова животиња чува свој живот, помажу у откривању како да боље заштитимо своја тела у екстремним окружењима (на пример, током дуготрајних свемирских летова).

Сматра се да су се тардиграде први пут појавиле у Прекамбрији, што је пре око 541 милиона година. Да би преживеле тако дуго, потребно је много трикова и посебних механизама и способности, што је тардиградама очигледно успело.

„Способност тардиграда да преживе под најтежим условима наставља да преобликује наш концепт ограничења животињског живота на Земљи“, пишу истраживачи.

Истраживање је објављено у часопису Science.