Једите мање, живећете дуже – да ли је баш тако
Смањење уноса калорија и прескакање оброка могу бити успешна стратегија за продужење година живота, мада, како научници кажу – постоји „цака“.
Велика нова студија на животињама у САД на скоро хиљаду мишева дала је важне информације о ефектима ограничења у исхрани. Студије за студијом су доследно показале да све врсте животиња, од мајмуна преко воћних мушица, мишева до нематода, живе дуже када им је количина хранљивих намирница мање доступна. Али с обзиром на етику и изазове који утичу на клиничка истраживања, тешко је рећи да ли би мање хране такође могло померити границе људског животног века.
Студије посматрања дошле су до података који сугеришу да мање екстремна ограничења уноса калорија, као што је повремени пост, имају користи које су у вези са дужином животног века.
Студије из области здравства такође указују на то да смањење телесне тежине и масте телесних масти умањује ризике од оболевања од болести срца и метаболизма, што може играти важну улогу у продужењу живота.
Али, мале величине узорка и ограничени периоди проучавања отежавају да се искаже крајњи закључак о томе да су те промене директно одговорне за продужени животни век.
Истраживачи су проценили ефекте постепеног ограничења уноса калорија и повременог гладовања на 960 генетски различитих женки мишева, потврђујући налазе бројних претходних студија, које тврде да „повремено гладовање води ка већој дужини животног века“.
Током експеримента, они са највећим смањењем калорија изгубили су, у просеку, скоро четвртину тежине, док су мишеви на типичној исхрани добили нешто више од четвртине своје тежине.
Значајно је да су мишеви са драстично ограниченим уносом намирница живели, у просеку, око девет месеци дуже од оних на нормалној исхрани, што је скок од нешто више од трећине.
Међутим, оно што просеци не показују је варијација унутар сваке од група мишева. Генетика је, извештавају аутори, одиграла велику улогу у одређивању тога који ће мишеви доживети дубоку старост.
Генетичка слика као један од одлучујућих фактора
Мишеви који су задржали тежину упркос недостатку хране, били су у групи оних који су живели дуже, као и оне јединке са већим уделом белих крвних зрнаца који се боре против инфекције, као и мишеви са мањом варијацијом у величини црвених крвних зрнаца.
Јасније речено, вероватније је да ће отпоран, „генетички добро снабдевен миш” лакше преживети тешке околности и притиске из окружења, па самим тим и живети дуже.
Да ли је искључиво редовни пост уз смањен унос калорије одговоран за дужи животни век мишева – отворено је питање. Нема сумње да је у питању заправо сложена интеракција фактора.
То међутим не значи да нема места за коришћење ограничења у исхрани да би се одржавао правилан рад метаболизма. Чак и ако наши гени имају главну реч у нашим шансама да дочекамо свој 99. рођендан, одржавање доброг здравља током живота је без сумње једнако важно као и број година, ако не и више. Истраживање је објављено у часопису Nature.
Коментари