Српско археолошко друштво – најстарија струковна научна организација

Гост Јутарњег програма, др Адам Црнобрња, председник Српског археолошког друштва, наглашава да је значај археолошке баштине изузетан, али и специфичан по томе што је она интернационална, и кроз време и кроз простор и није део само оног народа који је тренутно баштини.

„Ми смо се налазили на врло специфичном месту кроз дубоку преисторију и историју, тако да су многи путеви водили преко места на коме смо ми сада. Многи људи су се ту настањивали, многа царства владила, тако да нам је јако богата археолошка баштина, почев од палеолита која се сада све више и више открива“, наглашава Црнобрња.

Тешко је издвојити неке локалитете, сматра председник Српског археолошког друштва. Највише се спомиње Виминацијум и Лепенски вир, али очекује се да ће и археолошки локалитет Бело брдо у Винчи ускоро бити презентован не само као неолитска насеобина, већ и као једна од највећих средњовековних некропола у Србији која је откривена изнад неолитског насеља.

„Али никако се не сме заборавити десетине и десетине рановизантијских средњевековних градова и утврђења по Србији од којих људи препознају Маглич. Сада знају, пошто је све више и више посећена Смедеревска тврђава, која није само средњовековна, већ има и ту и римски слој. Толико тога има. Сад, питање је, не када ћемо моћи то да видимо у пуној приступачности, већ да ли ћемо то сачувати за будуће генерације“, истиче гост Јутарњег програма.

Изазови и проблеми српских археолога

Документарни филм Археологија: 140 година Српског археолошког друштва, сценаристе и редитеља Растка Шејића, остаје као сведочанство времена, али с друге стране у фокусу филма су и проблеми са којима се археолози сусрећу у свом раду.

Оно што је људима често углавном највидљивије јесте када се пљачкају археолошки локалитети, истиче Црнобрња. Те информације углавном брзо долазе до медија, као и о шверцу антиквитета, илегалном уношењу и изношењу и слично.

„Међутим, нама је примарно уништавање археолошких локалитета. Када имате један предмет који је леп, који је можда и вредносно скуп, мени као археологу он ништа не значи ако не знам барем са ког је локалитета нађен. Или ако није ископан како треба, контролисано, документовано, ми немамо контекст, ми немамо причу о њему“, додаје археолог.

Археолошки артефакти су по нашем закону, као и законима већине држава, у државној својини, али не у сврху зараде, него у сврху развијања науке и историје. Међутим, многим људима је, напомиње Црнобрња, тешко да схвате да оно што ископају у свом дворишту морају да пријаве држави. То им често неће увек бити ни одузето, али ће бити обавезани на који начин то морају да чувају.

Такође, с обзиром да се много гради и зида, када инвеститор на одређеном терену наиђе на археолошко налазиште, мора да се стане са изградњом и да се пријави полицији и да се сачека Завод за заштиту споменика културе који ће проценити шта са тим налазом треба да се уради и да ли су потребна додатна археолошка испитивања, објашњава др Адам Црнобрња, председник Српског археолошког друштва.