Kад је атмосфера била пребогата кисеоником – џиновски праинсекти с распоном крила од скоро метар

Фосиле огромних инсеката научници су проналазили на Антарктику, подручју Немачке, Америке… Тако су немачки научници су у западним крајевима своје земље ископали огромну канџу зглавкара сродног пауку, за кога су претпоставили да је врста шкорпиона дужине око два и по метра са сталним боравиштем, највероватније у морским водама а можда и слатководним стаништима.

Утврдили су да је то застрашујуће створење живело је пре диносауруса, односно током доба у којем је вода је прекривала знатна пространства садашњег европског континента.

Чланак у којем је описан најкрупнији нађени чланконожац, објављен у часопису Biology Letters, који издаје Краљевско друштво Велике Британије.

Ако је прашкорпија (jaekelopterus rhenaniae) била дивовских размера, научници отворено претпостављају да су и древни пауци, бубашвабе, ракови и друга слична створења такође били – огромни.

На основу пронађених остатака (фосили) истраживачи су већ извесно време знали за дивовске стоноге, натпросечно велике шкорпије, огромне вилине коњице, али нико није, заправо, схватао величину ових древних животиња које код људи данас када су знатно мањих дименија, неретко изазивају нелагоду, објашњава палеонтолог Сајмон Бради са Универзитета у Бристолу, који је био ангажован у немачкој студији о прашкорпиону.

Све је почело (бар када је џиновска шкорпија у питању) када је Маркус Пошман, палеонтолог из Мајнца, разбијајући стене чекићем и длетом у каменолому близу Прума наишао је на 46 сантиметара дугачку канџу, коју је одмах ставио у гипсану кошуљицу да се не би поломила. Вероватно је то био предео старог рукавца или мочваре након ишчезнућа препотопског мора.

Велики распон крила пре еволуције птица

Џиновски инсекти који лете, с друге стране, владали су праисторијским небом током периода када је Земљина атмосфера била пребогата кисеоником. Онда су дошле птице. Након еволуције птица, пре око 150 милиона година, инсекти су постали мањи упркос порасту нивоа кисеоника…

Ову чињеницу потврђују бројне студије, али и остаци које истраживачи пробалазе на разним локацијама широм света, па и на Антарктику.

Једна од судија која се бавила огромним инсектима прошлости рађена је на Универзитету Калифорније у Санта Крузу.

Инсекти су достигли своје највеће величине пре око 300 милиона година током периода касног карбона и раног перма. То је била владавина предаторских грифона, џиновских инсеката налик великим вретенима са крилима која су имала распон и до 70 центиметара.

Водећа теорија приписује њихову велику величину високим концентрацијама кисеоника у атмосфери (преко 30 процената, у поређењу са 21 проценат данас), што је омогућило џиновским инсектима да добију довољно кисеоника кроз мале цеви за дисање које инсекти користе уместо плућа.

Веза са кисеоником и дисањем

Нове студије помно разматрају однос између величине инсеката и праисторијског нивоа кисеоника.

Доцент Метју Клепам, стручњак за геологију и Џерад Кар са Универзитета Санта Круз, саставили су огроман скуп података о дужинама крила на основу објављених записа о фосилима раних инсеката, а затим анализирали њихове величине у односу на ниво кисеоника током стотина милиона година еволуције инсеката.

Њихови налази су објављени у онлајн раном издању Proceedings of the National Academi of Sciences.

„Највећа величина инсеката изненађујуће добро прати ниво кисеоника који иде горе-доле током 200 милиона година. Онда, тачно на крају јуре и на почетку периода креде, пре око 150 милиона година, одједном се количина кисеоника повећава, а величина инсеката се смањује. И то се заиста упадљиво поклапа са еволуцијом птица“, рекао је Клепам.

Налази до којих се дошло су засновани на прилично једноставној анализи, рекао је Клепам, али је добијање података био напоран задатак. Кар је саставио скуп података од више од 10.500 дужина крила из фосила инсеката из опсежног прегледа публикација. За концентрације кисеоника у атмосфери током времена, истраживачи су се ослањали на широко коришћени модел "Geocarbsulf" који је развио геолог са Јејла Роберт Бернер. Такође су поновили анализу користећи другачији модел и добили сличне резултате.

Да ли је ипак увек било и сићушних инсеката

Студија је пружила слабу подршку за утицај птеросауруса на величину инсеката, летећих гмизаваца који су еволуирали у касном тријасу пре око 230 милиона година. У тријасу је било већих инсеката него у јури, након што су се појавили птеросауруси. Али јаз од 20 милиона година у фосилном запису инсеката отежава одређивање тачнијег времена када се величина инсеката променила, а пад нивоа кисеоника отприлике у исто време додатно компликује анализу.

Још једна транзиција у величини инсеката догодила се недавно на крају периода креде, између 90 и 65 милиона година. Опет, недостатак фосила отежава праћење смањења величине инсеката током овог периода, а за то би могло бити одговорно неколико фактора.

„Увек је било малих инсеката. Чак и у периоду када сте имали ове џиновске инсекте, било је много инсеката дугих свега неколико милиметара“, рекао је Клепам.

Клепам је нагласио да се студија фокусирала на промене максималне величине инсеката током времена. Просечну величину инсеката било би много теже одредити због природе фосилних записа, пошто је већа вероватноћа да ће већи инсекти бити сачувани и откривени. То имплицира да су били присутни и мали инсекти у вероватно свим наведеним периодима.