Како је нестала винчанска култура

Захваљујући истраживањима у последњих четрдесетак година, дошло је до највећег пробоја на пољу неолитске археологије и разумевања друштвене организације у том периоду, наглашава др Мирослав Кочић, извршни менаџер пројекта „Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи“.

„На основу апсолутних датовања атомима угљениковог радиоактивног изотопа Ц-14 и временом полураспада тог изотопа, ми можемо тренутно да дођемо до тачности тог датума од плус минус 20 година. Дакле, знамо када је то нешто што датујемо умрло, у том тренутку. Сада знамо да су се ти огромни локалитети на простору Шумадије, Поморавља, Централне и Источне Србије угасили око 4600. године. Још увек не знамо тачно због чега се то дешава, шта је заправо разлог њиховог гашења, неки са пале, на Белом брду у Винчи имамо велики слој паљевине око тог датума“, објашњава археолог др Мирослав Кочић.

Резултати нових истраживања потврђују да локалитети на рубу винчанске културе настављају живот и постојање, што истраживачима поставља нову динамику и отвара питање због чега се прва гаси средишња зона из које је култура, највероватније, потекла.

„Постоји неколико хипотеза. Да ли је у питању појава зооноза која се дешава због преласка на сточарство и преласка болести са животиња на људе? Да ли је у питању претерана експлоатација ресурса који иструну брзо и нису обновљиви, као што су првенствено шуме? Да ли је у питању друштвени замор, што је антрополошки веома добро позната чињеница, то јест популације која више не може да реплицира ту културу, не може више да наставља са свим тим друштвеним кодексима из више разлога?“, додаје археолог.

„Међутим, оно што такође видимо да се дешава на ободима винчанске културе у овом тренутку је веома занимљиво, јер одмах по престанку постојања винчанске културе ми видимо појаве, као што су на некрополама Дуранкулак и Варна у Бугарској, на самом обронку бившег простора који захвата винчанска култура, појаву нечега што је другачија форма друштвеног и економског организовања – а то је поглава материјалне диференцијације, поглава поглаварства, то јест система у коме једна индивидуа код себе таложи моћ, преко моћи долази до материјалног богатства и то богатство највероватније наслеђују његови потомци“, истиче Кочић.

У Винчи где је подела материјалних добара била, како показују истраживања, била много егалитарнија, још увек нема потврде за ову појаву. Мада, када се уђе у трајекторију поглаварства, напомиње археолог, веома брзо долази до развоја првих држава.

Антропологе у сваком тренутку интригира због чега Винча, култура са стотинама развијених великих градова и стотинама хиљада људи што у појединим регијама живе са подељеном религијом, језиком, културом, комплексном архитектуром и знањима из технологије и уметности, никада није прешла степеник организовања у државу који подразумева развој администрације.

„Због тога је и тај систем симбола који поседујемо у винчанској култури заправо нешто много комплексније од писма које се развија искључиво као производ административних потреба – питања плаћање пореза, ко је колико хране платио централном локалитету. Да ли ми у Винчи имамо централни локалитет – сва је прилика да немамо, да је у питању цивилизација којој је једнако битно то невероватно богато налазиште Винча Бело брдо на коме живе занатлије, трговци, који тргују са добрима са најудаљенијих кутака свог познатог света, као и популација рудара у Шумадији који живе на винчанским локалитетима који су више окренути ка експлоатацији природног ресурса.“

Нова истраживања, додаје др Кочић, такође показују једну веома занимљиву ствар у погледу самог генетског порекла Винче и винчанске популације. На основу нешто мало сачуваних скелета из некропола у Винчи и последњих истраживања генома древних популација, јасно се види да су Винчанци иста мешавина као и старчевачка култура, односно мешавина анадолских фармера са Леванта и ловаца-сакупљача са Балкана.

„Међутим, постоје индиције да имамо још неколико таласа те кружне миграције, да је заправо тај свет Балкана, југоисточне Европе повезан са Малом Азијом органски и да се ту размењују људи, знања, да идеје циркулишу заједно са људима. И онда долази једно изненађење са локалитета винчанске културе у Румунији, који су недвосмислено по култури винчански, међутим, та популација Винчанаца тамо генетски нема никакве везе са популацијом Винчанаца са централног Балкана“, напомиње археолог.

„Дакле у питању је као и дан данас, као и увек та идеја која је водила и створила винчанску културу и довела до невероватног пораста богатства, иновација, креативности и било је довољна да се прошири много преко граница својих органских носилаца на друге заједнице и по пропасти винчанске културе ми, заправо, ехо тих популација генетски хватамо касније и у Западној Европи, наравно на Балкану и у Источној Европи. Дакле то су популације које су направиле модерну Европу и које су наше заједничко наслеђе“, закључује др Мирослав Кочић.