Можемо ли веровати властитом мозгу

О мозгу можемо размишљати као о отиску прста, сваки је јединствен и по нечему се разликује, а обликује се током живота на основу наших искустава. Дакле, сви живимо унутар сопствене кутије перцепције, објашњава неуролог др Хедер Берлин. Унутар те кутије је мрачно и она, у ствари, ништа не види и не чује. У њој струји само низ сигнала.

Наша перцепција се у основи формира из комбинације онога што очекујемо. Она долази изнутра, из наших прошлих искустава, који се комбинују са оним што долази у наш мозак споља. Када се те две ствари сретну, то ствара оно што ми заправо доживљавамо.

Али свачија перцепција је јединствена и никада не можемо знати како бисмо ми доживели неку ситуацију. Перцепција је апсолутно субјективно искуство које има само прво лице једнине.

Докторка Берлин наглашава да је увек била фасцинирана односом између физичког мозга и ума. Одувек је покушавала да разуме неуронску основу наше свесне перцепције. Све што доживљавамо од тренутка када се пробудимо до следећег повратка у дубоки сан без снова. Како мозак ствара субјективно искуство које имамо – наша осећања, наше мисли, емоције?

Како сликовито објашњава др Берлин, неурони почињу да формирају везе, а идући кроз живот и стицањем различитих искуства, одвија се нека врста „орезивања“. Ово, у ствари, јача важне везе и ослобађа се неважних. Затим почињу да се развијају дефинисаније структуре.

Наша перцепција света око нас је, у ствари, конструкт ума, илузија. Осећај који је створио ум. Али постоје ствари које заиста постоје у реалности, али их ми заправо не видимо.

Пажња је као рефлектор који усмеравамо на нешто у нашем визуелном или слушном пољу. Зато нам се свима догодило да се нешто дешава пред нашим очима, али пошто је наша пажња била усмерена на нешто друго, мозак је то можда регистровао, али ми тога нисмо били свесни. 

Постоји стална интеракција између ствари које наш мозак несвесно обрађује и која утиче на наше понашање. Дакле, оно чега сте свесни у сваком тренутку може утицати на оно што опажате и чега се сећате. Ако сте преплављени негативним емоцијама, почећете да опажате више негативних ствари у свом окружењу. Ако сте пак позитивно расположени, приметићете добре ствари, иако је окружење потпуно исто.

Генерално, толико информација запљускује наш мозак током дана, да када бисмо све морали свесно да обрадимо, систем би био презагушен. Зато је лакше категоризовати стварност јер се на тај начин лакше сагледава, не само на основном опажајном нивоу, већ се шири и до виших когнитивних процеса и система веровања. И тако смо развили стереотипе. Али проблем је у томе што, иако у већини случајева нешто може бити тачно, то не значи да важи у сваком појединачном случају.

Рецимо, стереотип је да су жене домаћице, а мушкарци запослени. Када некоме покажете фотографију мушкарца и жене и питате ко од њих двоје ради у канцеларији, већина би одговорила да је то мушкарац.

Постоји равнотежа између шеме која нам помаже да сагледамо стварност и наших очекивања, и не мора се нужно закључивати на основу стереотипа који до одређене тачке могу бити прилагодљиви. Уколико током времена наш мозак буде изложен другачијој врсти инпута, доћи ће до несвесне промене стереотипа.

На пример, у рекламама за детерџент за прање веша или посуђа све чешће се појављују мушкарци. То временом репрограмира наш мозак да се ослободи предрасуда да је то искључиво женски посао. 

Ако можемо да смислимо начине да проширимо нашу менталну кутију у којој живимо, моћи ћемо боље да се повежемо са другачијим погледима на свет. Што више ствари можемо да разумемо, као и сазнање да живимо у оквиру одређене перцептивне кутије, може створити подстицај за развој или нас навести да покушамо да развијемо више емпатије за друге који живе унутар својих кутија перцепције. 

У нашим главама до последњег даха трају радови и увек има места за промене, наглашава др Берлин. Ништа није уклесано у камену. Ако променимо перспективу, то ће променити начин на који доживљавамо свет. А живот је пун бола. То је део путовања. Али бити у стању да то контекстуализујемо и уткамо у свој животни наратив је нешто што сви можемо да урадимо.

Дакле, закључује др Хедер Берлин, знајући да је наша перцепција илузија, наш доживљај самих себе је илузија, све је то конструкт нашег мозга. Наш мозак то ствара за нас. А с обзиром на то, то је прилика јер можемо имати одређену контролу над начином на који наш мозак перципира свет, и ту лежи моћ.