Ембриони мишева први пут успешно узгојени у свемиру

По први пут, ембриони сисара су култивисани и узгајани у свемиру, у микрогравитационом окружењу Међународне свемирске станице, која кружи око Земље на отприлике 400 километара изнад површине планете.

У експерименту који је осмислио и водио молекуларни биолог Терухико Вакајама са Универзитета Јаманаши, резултати показују да ембриони миша могу, барем у почетку, да преживе у свемирском окружењу.

„Постоји могућност зачећа током будућег путовања на Марс јер ће за путовање до Марса бити потребно више од шест месеци. Спроводимо истраживање како бисмо осигурали да ћемо моћи безбедно да имамо потомке ако то време дође“, рекао је Вакајама за New Scientist.

Заправо, питање да ли би се фетус сисара могао развити у микрогравитацији научници су једно време интензивно постављали.

Године 2009, тим који је предводио Вакајама открио је да симулирана микрогравитација има штетан ефекат на развој ембриона – јајне ћелије могу да се оплоде у микрогравитацији, али је имплантација оплођених јајних ћелија била нешто мање успешна.

Ипак, постоји много различитих периода „другог стања“ тако да најновији напори тима нису били усмерени на оплодњу или имплантацију, већ на рани развој ембриона.

Истраживачи су извршили оплођење и ембрионе миша развили у двоћелијску фазу, замрзнули их и отпремили на Међународну свемирску станицу, како би их астронаути одмрзнули и узгајали у специјалној машини дизајнираној посебно за ту сврху.

Током четири дана, астронаути су узгајали ембрионе, чувајући их у параформалдехиду. На крају експеримента материјал је био послат назад на Земљу и стручни тим га је анализирао.

Било је више скупова ембриона. Један је узгајан на Земљи у гравитационом окружењу као контролна група. Друга контролна група на ИСС-у је култивисана у симулираној Земљиној гравитацији; и, наравно, постојала је експериментална трећа група микрогравитације.

Потребно још детаљнијих експеримената

Стопа преживљавања обе групе на ИСС-у била је нижа од стопе преживљавања на Земљи; али они ембриони који су преживели развили су се нормално, открили су истраживачи.

Дакле, иако је стопа преживљавања била знатно нижа у свемиру, чињеница да су одређени ембриони преживели је охрабрујући знак.

Било је и других фактора, осим гравитације, који су могли допринети ниској стопи преживљавања у свемиру.

„Ембриони узгајани у условима микрогравитације развили су се у бластоцисте са нормалним бројем ћелија, унутрашњом ћелијском масом, и експресијом гена сличним онима узгајаним под вештачком контролом”, пишу истраживачи и наглашавају да је „то јасно показало да гравитација није имала значајан утицај на формирање бластоциста и почетну диференцијацију ембриона сисара”.

Остаје још много простора за експерименте, студије и истраживања да се утврди да ли је трудноћа у свемиру препоручљива. Наведено истраживање, рецимо, није узело у обзир ефекте радијације, која је много већа у свемиру него на Земљи.

Развој је такође заустављен у фази бластоцисте. Није познато да ли би даљи развој у материци довео до различитих исхода.

Осим тога, младунци глодара који су летели у свемир показали су већу стопу здравствених компликација. А студија из 2005. је открила да је гравитационо оптерећење неопходно за нормалан развој мускулоскелетног система фетуса.

Све наведено сугерише да је потребно много више рада да би се истражили ефекти утицаја свемира на развој фетуса сисара, кажу истраживачи.

„На основу ових извештаја и наших резултата, можда је репродукција сисара у свемиру могућа, иако не може бити савршена. Нажалост, из ИСС експеримента није добијен велики број бластоциста и нисмо били у могућности да потврдимо утицај на потомство јер га нисмо произвели од ембриона развијених у свемиру“, пишу они.

„Проучавање репродукције сисара у свемиру је од суштинског значаја за почетак епохе свемирског доба“, наводе научници чији су налази експеримента објављено у часопису iScience.