Месец је изгледа 40 милиона година старији него што смо мислили

Обасјавао је диносаурусе, инспирисао највеће песнике, а истраживали су га неустрашиви астронаути. Међутим, упркос његовом присуству кроз векове, време настанка Месеца остало је до данас предмет расправе.

Сада истраживачи кажу да имају одговор и наводе да је Земљин сателит 40 милиона година старији него што се раније мислило.

Научници су до свог открића дошли проучавајући кристале у лунарној прашини која је донета 1972. године у оквиру мисије „Аполо 17“ – последњи пут када су астронаути крочили на Месец.

„Невероватно је имати доказ да је комад стене који држите најстарији део Месеца који смо до сада пронашли. То је упориште за многа питања о Земљи. Када знате колико је нешто старо, можете боље разумети шта се дешавало у његовој историји“, рекла је др Џеника Грир са Универзитета у Глазгову, главни аутор студије.

Око сто милиона година након настанка Сунчевог система, када су се планете већ формирале, сматра се да је тело величине Марса ударило у Земљу, „откинуло“ велику количину материје од које је на крају настао Месец. Огромна енергија удара условила је да површина Месеца у почетку буде растопљена, али како се океан Лунарне магме хладио, постајао је све чвршћи.

Оно што је најважније, сматра се да су кристали, испитани током нове студије, настајали током овог процеса хлађења, што значи да њихов састав нуди истраживачима прилику да испитају њихову старост, а тиме и старост самог Месеца.

Међутим, одређивање таквих временских оквира било је тешко. Неки радови на узорцима донетим са Месеца заједно са моделирањем сугеришу да је Земљин сателит стар око 4,42 милијарде година, али недавна истраживања кристала указују на то да би могао бити чак и старији.

Истраживачи кажу да нове аналитичке технике потврђују да су кристали формирани раније.

Приступ познат као томографија атомском сондом укључује коришћење ласера за испаравање атома из кристала. Томографија атомском сондом (Atom probe tomography) је моћна микроскопска техника која пружа детаљне тродимензионалне мапе распореда атома на нивоу нано честица.

Техником се може открити маса атома и измерити удео различитих типова атома уранијума и олова – познатих као изотопи. Пошто се уранијум током времена радиоактивним распадом претвара у олово, ова пропорција може открити колико су кристали стари.

Резултат је, објашњава тим у часопису Geochemical Perspectives Letters, да су кристали, а самим тим и наш природни сателит, стари најмање 4,46 милијарди година.

„Ово помера старост прве сачуване Лунарне коре за око 40 милиона година и позиционира настанак Месеца на минимум 110 милиона година након формирања Сунчевог система“, наводи стручни тим.

Научници сугеришу да би узорци кристала који доводе до закључка о томе да је Месец млађи, могли би да буду сведени на пад нивоа олова у материји након кристализације, што би могло да угрози прецизност датирања.

Др Роман Тартес са Универзитета у Манчестеру, који није био укључен у истраживање, поздравио је студију.

„Ово указује на то да је Месец стар најмање 4,46 милијарди година, што је у супротности са неким недавним теоријама о формирању младог Месеца“, рекао је др Тартес.

Откриће, како каже, сугерише да се огроман удар у Земљу од којег је настао Месец вероватно догодио неколико десетина милиона година пре те тачке.

Међутим, др Тартес је приметио да студија претпоставља да се налази из узорака мисије „Аполо 17“ односе на цео Месец, што можда није случај.

„Ово наглашава важност допремања додатних узорака из различитих региона Месеца кроз будуће мисије. Студија такође илуструје велику корист од правилног одабира узорака“, рекао је Тартес додајући да и више од 50 година након што су узорци допремљени на Земљу, научници на основу њих долазе до кључних открића о Месецу и унутрашњем Сунчевом систему јер технологија наставља да се развија.