Египтолози открили занимљиве детаље на гробним фрескама помоћу преносивих рендгенских инструмената

Зидне слике које су археолози истражили налазе се унутар гробница у капелама у којима су се ожалошћени окупљали и одавали помен мртвима.

Истраживачи су користили преносиву технологију хемијског снимања и успели су да открију измене које су уметници који су осликавали зидове направили, а које се врло ретко појављују на сликама и обично се веровало да су производ савршено формализованог процеса рада.

Студија је такође покушала да уведе нову праксу у египтологији, јер је анализа обављена напредним преносивим уређајима у гробници, а иначе је уобичајена пракса да се већина истраживања изводи у музејима или лабораторијама.

„Новина је начин на који покушавамо да користимо те алате“, наводи Филип Мартинез, египтолог са Универзитета Сорбона у Паризу и главни аутор студије објављене у часопису PLOS ONE, преноси Си-Ен-Ен.

„Начин на који су ова уметничка дела раније третирана био је углавном, чисто аналоган, и донекле су узимани здраво за готово – нико их заправо није посматрао из угла уметника. Желимо да разумемо како су ове слике настале.“

Технологија хемијског снимања укључује рендгенску флуоресценцију. Рендгенски зраци, који се уобичајено користе за проверу прелома, стварају мапу површине слике све до молекуларног нивоа, укључујући њена хемијска својства. Други процес, хиперспектрално снимање, анализира слику на више таласних дужина, као што су ултраљубичасте или инфрацрвене, откривајући више него што је видљиво људском оку.

Дигитална технологија је коришћена у две гробнице које потичу из периода Деветнаесте династије, познате и као Ново краљевство (1292. п.н.е. до 1075. п.н.е.) у старом Египту.

Руке које нестају

Прва слика у студији налази се у гробним капелама Мене, званичника који је служио под фараоном Аменхотепом Трећим. Рад се сматра „апогејем староегипатског сликарства“, напомињу истраживачи, а измена која је примећена тренутно је видљива и голим оком – вероватно као резултат хемијских промена кроз време – али је била скривена док је слика била нова.

„Мена је помало као Мона Лиза из Египта“, каже Мартинез. „То је једна од најбољих гробница, позната већ 200 година, веома добро очувана.“

У једној сцени, Мена и његова жена клањају се Озирису, једном од најважнијих богова древног Египта, а Мена подиже руке испред лица. Трећа рука је, међутим, скривена испод слоја беле позадине, што јасно даје до знања да је фигура преправљана.

„Већ смо знали да је тамо. Имамо врло јасан поглед на секундарни крак који је касније промењен. Али не можемо рећи када је промењено, па чак ни зашто је промењено“, напомиње Мартинез.

„Занимљиво је да чак и ако се само сматра грешком коју треба исправити, начин на који је исправљено веома, веома се разликује од оригинала. Или власник гробнице, или група уметника, или ко год је руководио процесом, видео је ово као нешто што није у реду, али је исправљено материјалима и уметничким средствима која показују потпуно другачији мисаони процес.“

Овај мали детаљ могао би да укаже на нове трагове о процесу сликања. Док се генерално верује да су декорације гробница дело неколико људи који раде паралелно, ове модификације отварају могућност да су слике уместо тога радиле различите групе током различитих сесија, примећује се у студији.

Друга слика је у гробници Накхтамуна, свештеника. За разлику од слика у Мениној гробници, ова дела су потцењена и „једноставно неприступачна“, наводи се у студији. Анализа слике фараона, Рамзеса Другог, открила је разне измене његове круне, огрлице и других краљевских одличја, највероватније услед неке промене симболичког значења током времена.

„Занимљиво, ова представа Рамзеса Другог приказује с брадом“, наглашава Мартинез.

„И то је веома чудно јер немамо скоро никакве слике фараона са брадом – они обично изгледају као из снова, као суперхероји, приказани у ставовима који су на неки начин вечни. Али показати некога са брадом значи показати некога онако како је изгледао за живота, а то је веома ретко.”

Неки од детаља које је хемијско снимање открило посебно су збуњујући, додао је Мартинез. „Хемијска слика нам је давала не само различите боје, већ и различите облике за врат краља; Адамова јабучица никада није приказана у египатској уметности, али овде имамо једну јасно видљиву. Исправке такође показују слику која није била савршена.“

„Египћани су волели савршенство и лепоту, али ово није то, јер је облик жезла помало чудан: додирује лице краља. Ово показује како је уметник заправо радио и како исправке могу довести до нечега што је мање савршено него раније. Сигурно постоји разлог, али то нам још увек измиче“, додаје египтолог.

Промена традиције

Истицањем ових скривених детаља кроз анализу обављену на лицу места, Мартинез и његове колеге желе да доведу у питање традиционално утврђене претпоставке о египатској уметности.

„Као египтолог покушавам да заборавим оно што знам, јер нас акумулирано знање у последњих 200 година спречава да видимо оно шта је пред нама.“

„Морамо поново да истражимо египатске слике и да их погледамо на нов начин, јер су боје сада веома различите од оних које су биле – надамо се да ће нам хемијска анализа помоћи да их заиста редефинишемо.“

Додаје да дигитални алати такође убрзавају процес који би иначе био претерано дуг и спор.

„Проучавање гробнице обично траје око 10 до 15 година“, каже Мартинез. „Мислимо да је то предуго, јер има око петсто оваквих споменика, тако да никада нећемо бити готови.“

На овај начин, додао је, могу се документовати и радови којима се посвећује мање пажње, можда зато што су у горем стању. „Од 500 гробница у Луксору, можда је за њих 50 објављена анализа, а неке од оних које су слабије очуване су остављене по страни. Мисија је да направимо што прецизнију и потпунију документацију сваки пут када отворимо гробницу, било да је разрушена или веома добро очувана.“

Џоан Флечер, египтолог и професор на одељењу за археологију на Универзитету Јорк у Великој Британији, која није учествовала у истраживању, рекла је да су „резултати ове нове студије узбудљиви, јер јасно показују потенцијал употребе инструмената на лицу места како би се на најбољи начин поступало древним египатским материјалом.”

Лорелај Коркорон, професорка историје уметности и директорка Института за египатску уметност и археологију на Универзитету Мемфис у Тенесију, која такође није била укључена у истраживање, рекла је да је ово пример добродошлог тренда.

„То показује потенцијалну вредност квантитативних података, добијених кроз научну анализу, за свеобухватније и мање субјективно тумачење древне египатске уметности“, навела је. „А адаптација преносивих (рендгенских) инструмената као мобилних уређаја дизајнираних за употребу на терену је веома узбудљив напредак у проучавању древних египатских зидних слика.“