Он је Фројду рекао „не”, а депресију радо звао у госте – Карл Густав Јунг

„Све што нас иритира код других, може нас довести до схватања себе самих”, један је од закључака до којег је богатим искуством и праксом дошао Јунг. Његова теорија аналитичке психологије усредсређена је на разумевање личности као целовите слике, узимајући у обзир свесно и несвесно. Заслужан је за развој концепта као што су екстроверзија и интроверзија, који су постали основа за разумевање различитих типова личности, и начина на који појединци перципирају свет око себе.

Јунгово учење данас има могућност примене у лечењу неуротичних и психотичних поремећаја.

„Користи се код кризе идентитета, у третману особа које сматрају да не владају сопственим животом, код оних који су пред великим животним изазовима и неопходно им је да чују саме себе... Међу методама су имагинација, али и разумевање на основу цртежа и слика којима се покушава откривање подсвесног. Важно је да је психотерапеут посредник – искрени сведок расправе која се код пацијента води између свесног и несвесног”, објаснила је за Интернет портал РТС-а психолог Службе психијатрије Опште болнице у Лесковцу Јулија Момчиловић.

У неурози, Јунг види поруке чије је поништавање непотребно. Неопходно је да се пацијент упути да схвати и научи шта је то што га упозорава или обавештава, јер, како каже Момчиловићева, „за Јунга је неуроза та која нас лечи и чије корене треба осветлити”.

С тим у вези је и његово поређење депресије са женом у црнини, па каже: „Ако се појави, немојте је одбацити. Позовите је, понудите јој да седне, третирајте је као госта и послушајте шта има да вам каже.”

Јунг је рођен 1875. у околини Базела, у Швајцарској, прво је радио као лекар у Цириху, а затим је ушао у ново подручје психоаналитичке психијатрије. Захваљујући раду уз непосредне контакте са бројним пацијентима, и детаљним анализама, развио је идеје и методе истраживања, које су продубиле и прошириле разумевање личности.

Подвојена личност

„Јунгов отац је био протестантски свештеник, дубоко религиозан, а мајка је била душевни болесник. Велики део времена проводила је затворена у соби, да би касније била и хоспитализована. Јунг је одрастао у уверењу да је од мајке наследио подвојену личност. Мислио је да је његова, како је он то рекао – персона број један – обичан швајцарски дечак који иде у школу, док је његова – персона број два – била ауторитативни и моћни човек из прошлости”, испричала је Момчиловићева.

„Претпоставља се да је рано показао интересовање за људску психу, и да је одрастање под таквим околностима имало неизмеран утицај на његово касније бављење психоанализом”, додаје наша саговорница.

Са само 25 година био је асистент чувеном психијатру Еугену Бројлеру у Цириху, а докторат под називом Психологија такозваног окултног феномена, одбранио је само две године касније. У тридесетој години, постао је доцент на Циришком универзитету.

Разговор од 13 сати са Фројдом

Године 1903, Јунг се жени Емом Раушенбах, која се убрзо показује као поуздан асистент, а заједно су постали родитељи петоро деце. Највећа прекретница у његовој каријери био је сусрет са Сигмундом Фројдом, који се догодио у Бечу 1906. године.

„Занимљива је прича која говори да су њих двојица том приликом разговарали чак 13 сати без престанка, и да су били одушевљени један другим. Јунг је често говорио како је Фројд најзначајнија особа коју је икада упознао. Сарадња са Фројдом имала је велики утицај на његове касније теорије, и пробудила у њему фасцинираност несвесним. Испрва је Фројд сматрао Јунга својим штићеником, али се пријатељство прекинуло 1913. године, када су Јунгове теорије почеле да одударају од Фројдових”, објашњава наша саговорница.

Разилажења у теоријама посебно су истакнута у Јунговој књизи Симболи трансформације, где је покушао да објасни симболичко значење снова правећи паралелу с митовима.

Оно што никако није могао да прихвати била је Фројдова теорија о либиду и инфантилној сексуалности. Јунг је дао оставку на место доживотног председника Фројдовог Међународног удружења психоаналитичара 1914. године. Тек 1954. године, пише о разлозима потпуног прекида сарадње са Фројдом: „Непосредан разлог било је то што је Фројд поистоветио свој метод са теоријом сексуалности, што сам ја сматрао неприхватљивим.”

Јунг је веровао да људи деле заједничке психолошке обрасце који потичу из колективног несвесног, и да су архетипови универзални симболи присутни у митологији, сновима и уметности.

Да ли ће радост сузбити патњу

Личност се према Јунгу састоји од неколико система који узајамно делују један на други. Најважнији системи су ја, лично несвесно и његови комплекси, колективно несвесно и његови архетипови, персона, анима, анимус и сенка.

Психичко средиште, састављено од тоталности несвесног и свесног дела личности, Јунг је назвао јаство (у неким преводима сопство). У средишту саме аналитичке психологије је прожимање колективног несвесног са егом, процес који је Јунг назвао индивидуација. Јунг је сматрао да је процес индивидуације од кључне важности за развој личности као комплетног људског бића.

„Јунг је био и пионир у проучавању снова и њиховом тумачењу као средства за разумевање несвесних процеса. Сматрао је да су снови пут ка несвесном уму и да нуде драгоцене увиде у лични раст и трансформацију”, каже Момчиловићева.

Године 1948, Јунг учествује у оснивању института који носи његово име са седиштем у Цириху, којем поверава наставак његових учења и препушта изучавање психотерапије новим генерацијама.

Након кратке болести, преминуо је 6. јуна 1961. године. О томе шта га је, између осталог, мучило о смислу живота, говорио је: „Жалосна је истина да се човеков живот заиста састоји од склопа непомирљивих супротности – дана и ноћи, рођења и смрти, среће и несреће, добра и зла. Ми чак нисмо ни сигурни да ће једна превагнути над другом, да ће добро надвладати зло, а радост сузбити патњу.”