Људски мозак у тренутку смрти активнији него током живота

Према резултатима управо објављене студије, код двоје људи код којих је констатована мождана смрт и који су искључени са апарата за одржавање живота, дошло је до изненадног скока мождане активности.

Налази објављени у Proceedings of the National Academy of Sciences научно поткрепљују извештаје о „искуствима блиске смрти“ – о моћним и често мистичним искуствима која се дешавају непосредно пред смрт.

Они такође бацају ново светло на нејасну и изузетно мутну представу о томе како умиремо, напомиње неуролог, професорка Џимо Борџигин са Универзитета у Мичигену.

У малој студији са четири пацијента којима је искључена опрема за одржавање живота, проф. др Борџигин и њен тим открили су нешто изненађујуће: мозак двоје пацијената, од њих четворо који су искључени са апарата, оживео је непосредно пред смрт.

Што је још значајније, код пацијената је дошло до изненадног пораста специфичне врсте можданих таласа који обично указују на свесну активност. Производња тих можданих таласа – званих гама таласи – код једног пацијента порасла је, непосредно пре смрти, до триста пута у односу на претходни ниво активности.

Обрасци гама таласа тог умирућег пацијента достигли су нивое веће од оних у нормалном свесном стању мозга.

О смрти не знамо ништа

Процес кроз који наше тело и мозак пролазе када умремо до данас је углавном неразјашњен. По конвенционалном тумачењу, смрт је једноставно изненадни завршетак животних процеса – посебно активности мозга и срца.

Научници, заправо, не разумеју шта се дешава изнутра када наизглед здрава особа доживи изненадну трауму – попут саобраћајне несреће, пада или срчаног удара – и брзо умре.

„Ако не знамо како се тачно умире, како им помоћи?“, пита се проф. Борџигин.

У пракси, особа је мртва када смрт констатује медицински стручњак. Међутим, та одлука се доноси само на основу довољно дугог одсуства откуцаја срца или можданих таласа. Након дугог периода такве неактивности, чланови породице често доносе одлуку да се пацијенту искључе апарати за дисање, и тада њихово тело полако умире услед недостатка кисеоника.

Мозак се бори против смрти

Недавна открића указују на то да се у тим тренуцима дешава нешто сложеније и теже за откривање. Борџигинова истиче да остаје могућност да се „прикривена свест“ – свесно искуство које тренутно нисмо у могућности да откријемо – настави испод површине и, како се смрт приближава, навире бурна активност.

То може бити адаптивни одговор сличан налету когнитивне активности који буди спавача током апнеје – када тело остане без ваздуха и мозак реагује рефлексно како би дошао до кисеоника.

„Мозак има изузетно осетљив механизам да осети ниво кисеоника у нашем телу“, додаје професорка.

„Чак и мали пад нивоа кисеоника – мозак то осети и стално регулише његов доток.“

То се коси са идејом о мозгу као пасивном путнику – што, тврди професорка Борџигин, има смисла.

„Мислите да када дође до срчаног застоја, када срце стане или не пумпа крв, да мозак не ради ништа? Не верујем. Мозак би требало да полуди – што се управо и дешава", рекла је она.

Њена следећа хипотеза је да „мозак испушта све остало што је у том тренутку неважно како би се фокусирао на суштинску функцију – преживљавање, или самооживљавање.“

Потребна даља истраживања

Ово истраживање смрти је далеко од првобитног подручја специјализације професорке Борџигин која се бавила циркардијалним ритмом и науком о сну.

Године 2008. проучавала је утицај можданог удара на производњу хормона у мозгу који подстичу сан, када је случајно открила нешто шокантно.

У тренуцима непосредно пре смрти, мозак лабораторијских мишева који су били прикључени на машине показао је изненадни пораст серотонина, хемикалије у мозгу која је дубоко уплетена у процесе мисли и чулних сензација.

„Серотонин је, као што вероватно знате, есенцијални неуротрансмитер који је важан за функционисање мозга – који када не функционише може довести до психичких поремећаја“, објашњава професорка.

„Прво сам помислила да мишеви имају халуцинације.“

У конвенционалном схватању смрти, мозак је полупасивни путник којим управља срце – и који умире када срце стане. Међутим, у том моделу нема много места за оно што је Борџигиова открила: изненадни налет активности у умирућим мозговима.

Она је објавила те налазе у студији из 2013. која је открила да је мозак умирућих мишева произвео налет гама таласа – образац који указује на свесну активност – у току срчаног удара. Али 2019. године, професорка Борџигин и њен колега Страсман су открили да мозак умирућих мишева ослобађа и навалу ДМТ-а (Dimetiltriptamin), што је снажан показатељ да људски мозак ради нешто слично – јер се когнитивни феномени који се јављају код мишева обично показују и код људи, али не и обрнуто.

Међутим, ово је тешко истражити на људима јер захтева инвазивне методе и немогуће је спроводити их на умирућим пацијентима у име науке.

Откако је пре десет година започела студије о когнитивном животу умирућих, професорка Борџигин није успела да добије потребна средства за истраживање. Уколико успе да настави, то би могло да дâ одговор на питање како срце и мозак раде заједно како би спречили смрт и, потенцијално, да би се боље разумела њихова улога у одржавању у животу.